Jelena Borovčanin - snovi od stakla

Po struci si pravnik, dipl.politikolog, kako to da si se pronašla u svetu umetnosti?

Još u osnovnoj školi sam ispoljavala naklonost ka nekoj vrsti umetnosti. Oduvek sam volela da crtam, slikam, bojim. Još kao tinejdžerka volela sam da kupujem obične odevne stvari pa da od njih napravim neobične. Slikala sam po majcama, farmericama i nosila takvu garderobu. Uživala sam u tome. Sestrina i moja soba je često bila neuredna jer sam ja od sobe napravila radionicu u kojoj sam šila, crtala i bojila. Bilo je tu raznih stvarčica, što bi se reklo „od igle do lokomotive“, kod mene je bilo od igle pa do štafelaja i palete sa bojama.

Želela sam to da nastavim i obrazujem se u tom smeru pa sam se devet meseci spremala za upis srednje Dizajnerske škole u Beogradu. Svakog vikenda sam isla na časove gde sam crtala, slikala i vajala jer se to polagalo na prijemnom ispitu. Kako je prijemni za umetničke škole nešto ranije od regularnog, nakog saznanja da nisam primljena u srednju Dizajnersku, gde je konkurencija bila 6:1, a ja se sa položenim ispitom nasla na drugom mestu ispod crte, vratila sam se u Kruševac i upisala srednju Ekonomsku školu. 

Obaveze su učinile svoje, tako da sam tim putem stigla do Fakulteta političkih nauka. Tako da, mogu da kažem da je umetnost u meni postojala pre politikologije. Danas radim u Društvu za posredovanje u osiguranju i volim svoj posao, a umetnička strana koju razvijam protekle dve godine, ispunjava u potpunosti jedan deo mene. Zapravo balans između ova dva sveta je nešto što definiše moju ličnost.

Tvoje slike su napravljene od stakla. Kako si došla na tu ideju, kako je sve počelo?

Iako nisam upisala srednju dizajnersku školu, želja nije posustala. U slobodno vreme ponekad sam slikala za svoju dušu. Kako talenat ne bi ostao prekriven brojkama i poslom kojim se sada primarno bavim, ja verujem da mi je neka viša sila poslala slomljen stakleni krov jednog oktobarskog jutra. Upravo tog jutra kreće razvoj i stvaranje slika od stakla.  Verujem da bi većina ljudi u toj situaciji ljutito skupila staklo i bacili u kantu za smeće. Ja sam u tom momentu rekla, „napraviću sliku od ovog stakla“.  Godinu dana kasnije, nastala je „Karta Sveta od stakla“. Sada kada razmišljam, verujem da i to nije slučajno, samo još uvek ne znam šta će ta Karta sveta da mi donese, ili gde će da me odvede.

S obzirom da si sada već duboko zagazila u umetničke vode, kakva su tvoja iskustva?

Ja sam nova na tom polju. Kako se kaže umetnik-amater. Pravim slike od stakla iz hobija, za svoje oči i dušu,sa punom predanošću i uživanjem.  Tako sam ih i stvarala zamišljajući jednog dana izložbu za svoje prijatelje.  Međutim, kada sam počela da pričam o tome šta radim u slobodno vreme i kada su neki ljudi videli slike, krenuo je pokretački talas i energija tako da ja nisam imala kud nego da organizujem izložbu. Sećam se reči jedne moje prijateljice koja je i bila glavni pokretač, koja je rekla: „Jelena moraš da napraviš izložbu, nema rasprave!" Prva izložba organizovana je u Centru za kulturu Vlada Divljan u Beogradu. Iskustva vezana upošte za organizaciju i realizacuju te izložbe su sjajna. Želela sam da oslušnem publiku, da čujem mišljenja i kritike. I dobila sam i više od očekivanog. 

Ko je na samom početku bio i ostao tvoja najveća podrška?

Najveća podrška je bila porodica. Zapravo, oni su to doživljavali kao i ja, to je moj hobi  ali su često znali da mi kažu: „To si zaista ti “. Radovali su se svakoj novoj slici i tražili joj adekvatno mesto u kući. Kada je ponestalo mesta na zidovima, u šali smo konstatovali da moramo otvoriti galeriju slika od stakla. Do tog momenta moj stav je bio da ne prodajem ni jednu sliku, iako sam dobijala ponude za prodaju. 

Kada više nije bilo mesta za slike,  u meni se javila misao da mozda ipak trebam slike prodavati jer će ukrašavati nečiji prostor, a ne stajati u špajzu, kao moja omiljena slika „Balerina“, koja je provela  mesec dana u špajzu jer nismo imali mesta gde da je stavimo.  Danas ta ista balerina ukrašava nečiji prostor i ja sam jako srećna zbog toga. Možda i više nego dok sam je stvarala. To i jeste potvrda da nastavim dalje.

Da li si nailazila na osudu ili negativne komentare? Ako jesi, kako si izlazila na kraj sa njima?

Toliko je različitosti na planeti Zemlji da zaista ne očekujem da se svima svidi moj rad. Smatram da to nije ni prirodno. Moram priznati da nije ni prijatno ni lako prihvatiti kritiku kada nešto radite od srca i celim bićem se predate, a onda se pojavi neko ko poništava kompletan rad, trud i ideju. Ali, nije ni nemoguće izaći sa negativnim komentarima  na kraj, samo ako ste sigurni u svoj rad pa i otvoreni i spremni da kritike pretvarate u nove ideje. Saslušam uvek kritiku, sugestiju i slično i trudim se da izvučem maksimum iz toga. Neke kritike su me dovele do novih tehnika, tako da smatram da čovek treba biti otvoren i čuti različita misljenja bez osuda i predrasuda.