Jugoslava Drašković: Ne budite nezahvalni i lenji
Andrija Rančić

Jugoslava Drašković za iSerbia portal govori kada je prepoznala talenat za glumu, kako je došlo do snimanja serije „Srećni ljudi“, sa kojim kolegama često sarađuje, koja joj je omiljena destinacija za odmor i ističe da je za glumca uvek bolje da igra u predstavi nego na filmu. 


Kada ste počeli da se bavite glumom, odnosno kada ste prepoznali taj talenat?


Od kada znam za sebe volim lepu reč i poeziju, pa su tako moji nastavnici u osnovnoj školi to primetili i forsirali taj moj talenat. Nakon toga odlazim u srednju ekonomsku skolu u Bačkoj Palanci i pridružujem se amaterskom pozorištu koje sa uspehom funkcioniše i okuplja istinske zaljubljenike u pozorišnu umetnost. Zatim, upisujem Akademiju Umetnosti u Novom Sadu.


Pamtimo Vas kao Đurđinu, ćerku Vukašina Golubovića, izigranu misicu i studentkinju medicine. Kako je bilo snimati u to vreme? Na koji način ste došli do te uloge? Koje su bile kritike? Kako ste sarađivali sa kolegama glumcima?


Reditelj Slobodan Šuljagić, gledao je predstvu „Šta je sobar video“ u Pozorištu na Terazijama, u kojoj sam imala lepu ulogu i igrala sa plejadom fantastičnih glumaca kao što su Zijah Sokolović i Danica Maksimović. Bio je zadovoljan mojim izvođenjem u predstavi, pa me se setio i pozvao da zaigram u seriji „Srećni ljudi“. Kada sam ušla u snimanje serije, to je već bio uigran tim, koji je meni i Zlati Numanagić (koja je u isto vreme došla u seriju kao moja majka) mnogo pomogao, da se što lakše priviknemo i uplovimo u ovu veliku avanturu. Seriju smo snimali od ujutru do uveče svaki dan i nisam imala nikakav dodir sa realnim životom. Tada nije bilo ni društvenih mreža ni interneta, pa su pozitivne ili negativne kritike svog rada mogao da dobiješ samo na ulici u direktnom kontaktu sa gledaocima. Moja publika su većinom bila deca i to je jedina povratna reakcija koju sam dobijala u to vreme.


Blic
Blic

Da li su se u vreme Vašeg studiranja i rada lakše dobijale uloge i češće snimali filmovi nego danas? Šta mislite?


Polovina moje klase koji su studirali na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu, bili su iz Beograda (ali su ovde upisali glumu zbog jedinstvene prilike da im Rade Šerbedžija bude profesor) bilo je uplašeno šta će dalje i da li ćemo svi zajedno kao studenti biti izopšteni. Beograd je bio u to vreme, jedini centar filmske industrije u Srbiji i ako nisi živeo u njemu, put ka dobijanju uloga je bio značajno otežan. Danas je situacija drugačija, jer se informacije brže dele, ali ipak mislim da je premala produkcija filmova, a previše glumaca.


Da li Vam je veći užitak igrati predstavu ili ipak glumiti u filmu?


Za glumca mislim da je uvek bolja predstava, zbog kontinuiteta uloge i ličnog zadovoljstva nakon nje. Zbog publike koju osećaš kako diše i koja ti uvek sa sigurnošću pokaže da li ti je poverovala. Dakle, povratnu informaciju dobiješ odmah, što sa glumom pred kamerama nije slučaj. Nekada se desi, da tek posle godinu dana (dok se film izmontira i uradi post produkcija) ti vidis sta si uradio.

Danas imate svoju firmu koja se bavi prikazivačkim i distributerskim poslom u filmskoj industriji. Koja su Vaša zaduženja u toj firmi i da li Vam nedostaje gluma kao profesija?


Moja zaduženja u firmi su brojna, počev od organizacije mobilnih ekipa koje putuju po Srbiji i prikazuju najnovije filmske hitove u preko 100 gradova naše zemlje do predstavljanja naše firme Art Vista na Webu. Sajtovi naših bioskopa, aplikacije za mobilne telefone i sve društvene mreže. Poenta porodične firme je ta da nemate radno vreme. Uvek ste dostupni i zaposleni - u ponoć ili ranom zorom.


U filmu „Vrati se Zone-II deo“ glumite majku Zone Zamfirove. Da li ste se nadali toj ulozi i da li je bar na tren probudila u Vama neku želju da biste i dalje voleli da aktivno snimate neku seriju kao što je bila „Srećni ljudi“?


Ulogu u filmu „Vrati se Zone-II deo“, prihvatila sam zbog davnog obećanja koje sam dala producentima filma i jako sam srećna što sam bila deo tog projekta. Volela bih da snimam seriju, zašto da ne. Ne znam samo kako bih uklopila u sve to i današnji posao koji obavljam u porodičnoj firmi, ali bih verovatno našla adekvatnu zamenu.


Dejan Jovović
Dejan Jovović

Sa kojim kolegom/glumcem se aktivno družite/sarađujete i dan danas?


Zbog prirode mog posla, često srećem kolege glumce, jer je naša firma vodeći distributer domaćeg filma na srpskom tržištu. U aktivnim prijateljskim odnosima sam ostala sa mojim kolegama Slobodanom Ćustićem, sa kojim sam radila nekoliko projekata, Dimitrijem Ilićem sa kojim već 25 godina u Pozoristancu Puž igram u kultnoj prestavi Julija i Romeo, kao i sa Predragom Kolarevićem koji mi je prijatelj još iz studenskih dana.


Koja je Vaša omiljena destinacija za odmor i da li često putujete?


Nemam omiljenu destinaciju, svaka nova je priča za sebe. Nedavno sam se vratila sa puta po Španiji u kojoj sam bila prvi put i moram priznati da me je oduševila.


Da li već sad prepoznajete neki talenat kod Vaše ćerke, koji?


Moja ćerka je već pronašla svoj put i interesovanja. Ona studira filmsku i tv produkciju na Akademiji Umetnosti. Jako je zadovoljna i zainteresovana za ono što studira i već je počela da radi na raznim projektima.


Šta biste poručili mladim dramskim umetnicima koji tek studiraju? Čemu da se nadaju?


Poručujem im da, ako je gluma ono što najviše na svetu vole, ne odustaju od svog cilja i da svakodnevno neguju svoj talenat i stalno se usavršavaju. Taj dar je kao biljka koja mora da se neguje, jer se bez negovanja dar suši i umire. Dopustite mu da se razvija i ne budite nezahvalni i lenji.


Ovaj tekst je nastao u okviru Škole medijske pismenosti Centra za marginu.