Završio je srednju građevinsku školu, bavio se folklorom i glumom i upisao Akademiju umetnosti u Banja Luci. Posvetio se životu na selu, prikupljanju predmeta iz XVII, XVIII i XIX veka, kao i očuvanju srpske tradicije i kulture.
Lazar je na 11. festivalu narodne nošnje, nakita i oglavlja, ,,Biserna grana” u Futogu, osvojio prvo mesto u kategoriji ženske nošnje, kolubarskog kraja, 2018. godine.
Nagrada ga je nadahnula da napravi izložbu u galeriji SKC „Obrenovac“, pod nazivom, ,,Ono što nas spaja”.
Lazarev običan dan podseća na dan naših predaka.
Igrali ste folklor, glumili ste u pozorištu „Boško Buha“, upisali ste Akademiju umetnosti u Banja Luci. Kako ste se odlučili za mirniji život i doprinos očuvanju tradicije?
Prekretnica je bila saobraćajna nesreća koju sam doživeo. Tada sam se definitivno odlučio za mirniji život. Imao sam privilegiju da osetim život u gradu i na selu. Od malena su me moji preci učili da volim tradiciju i tako sam ja odlučio da je sačuvam, videvši da odlazi u zaborav, a da je lepa i šarenolika i uvidevši koliko drugi narodi čuvaju svoju tradiciju i kulturu, a mi našu i ne baš. Tako sam shvatio da je ovo moj poziv. Predmeti su počinjali da dolaze kod mene i dobijali nov život i ambijent.
Kako dolazite do vrednih starih predmeta?
Do predmeta dolazim na najrazličitije načine. Nalazim ih na raznim smetlištima, bunjištima, u tuđim avlijama... Često se dešava da me ljudi, poznavao ih ili ne, zovu i nude mi starine. Oni nemaju gde da ih sačuvaju ili im nisu potrebne. Takođe, dosta toga se sačuvalo u mojoj porodici sa majčine i očeve strane.
Šta sve Vaši posetioci mogu videti i naučiti o srpskoj tradiciji kada dođu na Vaše imanje?
Mogu videti tipičnu kolubarsku kuću sa pokućanstvom, jednu zgradu gde je predstavljena gradska soba ili uopšte bogatija devojačka soba. U kući se nalazi oko sedamnaest kompleta narodnih nošnji raznih naroda i narodnosti iz bivše Jugoslavije i Srbije, nošnja kolubarskog kraja kojem pripadaju Obrenovčani i okolina i veliki broj komada različite nošnje.
Mogu se videti i razni alati pokućanstva. Moji posetioci se mogu upoznati sa poljoprivrednim delatnostima i radovima, oprobati u muži i u sirenju, u pripremanju hrane na ognjištu u tradicionalnim posudama, pevanju, sviranju narodnih instrumenata, berbi, žetvi i tkanju, družiti se sa životinjama i sa dobrim ljudima iz sela. Mogu se videti i radovi moje majke koja veze i hekla.
Svaki Vaš posetilac, pored obilaska, može čuti i priču o precima, običajima i životu Srba iz XVII, XVIII i XIX veka. Šta je najneobičnije u srpskoj kulturi, običajima i pesmama srpskog naroda?
Za današnje poimanje vremena, možda je najneobičniji kult predaka i kult umrlih koji se zadržao i poštuje se i danas. Ovaj kult nije neobičan našem narodu u tolikoj meri kao drugim narodima. Ono što je njima nesvakidašnje kod naših običaja jeste običaj da se jede, peva, svira u toku sahrane i razni običaji koji slave život, ali su usko povezani sa kultom mrtvih, natprirodnog, nedokučivog... Kao narod smo po našem genomu skloni mistifikaciji, davanju nekog posebnog oblika i značaja nečemu što nam je vidljivo i poznato, pa to izgleda mnogo strašnije, nego što zaista jeste.
Izvorne pesme za koje mnogi pomisle da su ljubavne i da se odnose na život na ovom dunjaluku (tur. dunya-ovaj svet), zapravo se odnose na putovanje na onaj svet i vezu između pokojnika i živog čoveka.
Zanimljivo je da smo zadržali identitet iz stare vere koju stručnjaci pogrdno nazivaju paganskom i danas često mešamo stare običaje sa hrišćanskim. Dajemo odlike naših starih bogova današnjim svecima, kao što je Ilija Gromovnik.
Za srpski narod je karakterističan kult zmije kao simbol izdržljivosti, reinkarnacije, povezan je sa kultom opstanka, otrova koji može biti lekovit ili ubojito oružje. Na zmiju se gleda kao na mitsko biće koje ti može pomoći ili odmoći, u zavisnosti od toga koliko je poštuješ.
Koji su običaji ostali urezani u pore srpske kulture do dana-današnjeg?
Običaji koji se sprovode i danas su običaji poklada koje se organizuju pod maskama i vezane su za poslednji dan pre početka svakog od četiri velika posta, slave svetkovanja kućnog i seoskog sveca, imendani koji se i do danas praznuju.
U Srbiji svaki kraj ima nešto specifično i drugačije za sprovođenje običaja, pa tako se i Božić i Vaskrs slave u raznim krajevima na različite načine. Osnova je ista- slavljenje Hristovog rođenja, ali ujedno i paljenje badnjaka, što je zaostavština naše stare vere.
Naši preci su verovali da je paljenje izuzetno tvrdog drveta, simbola ploda i života, hrasta, potpomaganje bogu Jarilu da donese proleće i odagna zimu. Mi smo kao narod vrlo vešto spojili te dve vere i običaja i sprovodimo ih do danas.
U kolubarskom kraju se prave volovi za Božić, u nekim sredinama se prave drugi razni obredni hlebovi koji se koriste u običajima. Kao što se kod nas položajnik pokriva ćebetom, izmiče mu se stolica, daruje se darovima, tako se u ostalim krajevima položajnik drugačije dočekuje.
Kako je izgledao običan dan srpskog seljaka?
Dan srpskog seljaka je bio veoma naporan, osim ako nije svetkovina, praznik ili nedelja. Cela godina je bila ispunjena poljoprivrednim radovima, ali naši preci nisu to doživljavali tragično kao što mi to danas shvatamo, iako danas imamo napredne alatke za rad. U zavisnosti od godišnjeg doba i posla koji bi trebalo obaviti, od toga je zavisio i dan. Žnjeli su, kopali, orali, tkali, preli, pravili alat i kuće.
Dolazili su Vam i gosti iz inostranstva. Kako oni reaguju na srpsku tradiciju i seoski turizam?
Na početku se iznenade kada uvide da su Srbi izuzetno gostoprimljiv narod, a ne varvarski, uprkos njihovim predrasudama. Kada upoznaju naš mentalitet, običaje i probaju hranu, sledi oduševljenje našom kulturnom zaostavštinom, pesmama, instrumetnima, samim pokućanstvom, od kojeg oni, kao stranci, dosta toga i prepoznaju, jer postoji i u njihovoj kulturi, naročito posuđe. Tada shvate da smo mi napredna civilizacija koja je i ranije išla u korak sa vremenom.
Iznenađeni su kada uvide da se kod nas još uvek jede i pije zdravo, da mogu da uberu plod i istog trenutka ga pojedu ili popiju mleko koje su upravo dobili od životinje. Mnogi gosti su probali da pomuzu kozu na mom imanju i to je za njih potpuno novo i neverovatno iskustvo.
Ono što im je najnepojmljivije, jesu narodne nošnje izložene na lutkama u devojačkoj sobi. Sledi pitanje gostiju iz inostranstva: „Da li je ovo nošnja vaših vladara ili plemićke porodice?“ Kada čuju da to nije odeća ni slobodnog čoveka, a kamoli vladara, već odeća viševekovnog roblja, ostanu bez teksta. Tada se zapitaju kakav smo mi to narod.
Neobična im je i činjenica da se ta nošnja (šajkača, brič pantalone, opanke, futa, bošče) još uvek nosi svakodnevno u nekim krajevima, a ne samo u folkloru. Shvataju da mi živimo našu tradiciju, pa čak i oni koji su se odlučili za moderniji život, primenjuju neke od starih običaja, kao što je izuvanje ispred vrata. Kada probaju rakiju, zapevaju neke od svojih tradicionalnih pesama. Tada shvate da je i to dozvoljeno u srpskom konzervativnom društvu, kako nas oni vide. Mnogi su se nastanili u srpskom selu nakon posete Srbiji i „Lazarevom konaku“. Šaljemo dobru poruku.
Napravili ste izložbu u galeriji SKC „Obrenovac“ pod nazivom „Ono što nas spaja“, a tema izložbe je bila sličnost nošnji kolubarskog i hercegovačkog kraja. Šta nas spaja, a šta razdvaja?
To je samo jedna stavka u nizu lepota i mogućnosti u našoj narodnoj tradiciji i zaostavštini. Ja sam se odlučio za takvu temu i takav vid izložbe iz razloga što je kraj kojem ja pripadam, a to je kolubarski kraj, u velikim seobama, od XVII veka do devedesetih godina, bio pod uticajem izbeglica iz Hercegovine.
Za vreme seoba, ovi krajevi su bili veoma pusti i bilo je vrlo malo izvornog življa. Hercegovci su naselili pusti deo Šumadije i postali Šumadinci. Krojeve i lepotu svog narodnog graditeljstva i nošnji koje su doneli iz domovine pomešali su sa lepotama koje su ostale u Šumadiji i tako je nastala nošnja kolubarskog kraja i kolubarsko narodno graditeljstvo.
Tako sam se odlučio da upravo to približim mojim sugrađanima, kao i ijekavicu koja se do 21. veka zadržala u nekim krajevima, u rečima kao što su „dijete“, „gnjizdara“ i mnogim drugim.
Neću se zadovoljiti ovom izložbom. Nastaviću da upoznajem Obrenovčane sa našom tradicijom, a nadam se da ću izlagati i u ostalim gradovima Srbije.
Iza Vas se nižu intervjui mnogih novinskih portala na kojima se nalaze fotografije Vašeg imanja i deluje kao da je svaki putnik namernik dobrodošao. Koji su sve načini promovisanja seoskog turizma?
Načini su brojni, samo je pitanje koliko imaju odziva. Pre svega, to su društvene mreže, portali, instagram stranice, koje treba iskoristiti na dobar način.
Šta biste poručili mladima u ovom vremenu u kojem svi negde žurimo?
Mladima bih poručio da, ako se odluče za moderan život u gradovima, malim ili velikim, zadrže nešto od svojih običaja i tradicije i da je žive. Poručio bih im da se ugledaju na evropske narode po lepim stvarima, koji itekako čuvaju svoju tradiciju, iako su jako moderni. Takođe, da ne beže od sela.
Selo, seljak, opanak, stoka, nisu sramota, već su delovi našeg bića, identiteta... Na kraju krajeva, priroda je ono što je deo svakog stvora na planeti, a još lepše je ako je sačuvamo u obliku koji čini naše biće.
Stara drvena vrata na kući Lazara Miloševića, momka koji živi srpsku tradiciju, sa belom heklanom zavesom na prozoru, uvek su otvorena za goste i njegove prijatelje, koji dolaze, kako Lazar kaže, da se druže i odmore na selu. Uz gusle, priča se i peva, dok se krčka tradicionalna hrana na ognjištu.
Iako je nadomak grada Obrenovca i u 21. veku, njegovi prijatelji kažu da se u „Lazarevom konaku“ osećaju kao da su iza sedam gora i sedam mora i nekoliko vekova unazad...
