Muzičari često imaju neobične priče o prijemnom ispitu za muzičku školu, prvom susretu sa instrumentom ili o izboru instrumenta. Kako je počela Vaša priča o bavljenju muzikom?
Moja mama je svirala harfu kada je bila mlada, ali nije nastavila da se bavi muzikom. Nakon dugo vremena je srela svoju prvu profesorku harfe na ulici - Zlatku Milenković. Profesorka Zlatka je predavala u Muzičkoj školi Stanković u Beogradu i pitala je mamu da li bi neko njeno dete bilo zainteresovano da uči harfu jer u to vreme nije bilo puno učenika. Ne sećam se da sam imala posebno interesovanje za muziku, ali kada mi je mama predložila da pođem u muzičku školu, zvučalo mi je interesantno pa sam pristala da odem i upoznam profesorku Zlatku i harfu.
Poznato je da deca zbog nastavnika neretko zamrze neki predmet u školi, ili se pak zaljube u njega. Da li je Vaša prva nastavnica instrumenta uticala na odnos prema sviranju?
Uz profesorku Zlatku sam razvila ljubav prema muzici i instrumentu. Časovi harfe sa njom su bili zabavni i uvek je insistirala na nekim osnovim muzičkim vrednostima koje su značajne i danas. Nakon četiri godine se penzionisala, ali je i dalje dolazila da me sluša gotovo svaki put kada sam nastupala i moj je najdraži član publike.
Tokom celog školovanja sam zaista imala sreće da učim od sjajnih profesorki koje su mi oduvek bile podrška.
Da li ste bili ambiciozni kao dete i takmičili se konstantno? Šta je ono po čemu pamtite prvi nastup i prvo takmičenje?
Republičko takmičenje muzičkih i baletskih škola Srbije se održava svake druge godine u disciplini harfa, kao i međunarodno takmičenje Petar Konjović koje je uključilo harfu 2009. godine. Od kada sam počela da sviram harfu sa osam godina, svake godine sam išla na takmičenja. Ona su jednostavno bila odličan cilj prema kome smo planirali rad tokom školske godine. Radili bismo na jednom programu i kada bi takmičenje prošlo, počela bih da sviram nove kompozicije.
Mislim da mi je učestvovanje na brojnim takmičenjima pomoglo da formiram stav gde ih nisam gledala kao stresne događaje, već kao priliku da radim disciplinovano, pokažem svoj rad profesionalcima i čujem njihove komentare.
Nastupe i takmičenja najčešće pamtim po kompozicijama koje sam svirala, a prvo takmičenje po druženju sa drugaricama harfistkinjama.
Za muzičare se kaže da imaju disciplinu profesionalnih sportista. Sati provedeni u vežbanju se podrazumevaju. Da li se režim vežbanja menja pred nastupe i takmičenja?
Mislim da se način pripreme za nastupe i takmičenja razlikuje od osobe do osobe. Velika takmičenja, poput takmičenja u Izraelu, koja se održavaju u više etapa, uglavnom se spremaju po godinu i po, dve godine. Dnevno sam vežbala oko šest sati.
Na sam dan nastupa ne volim da vežbam više od sat i po vremena.
Recite nam nešto o takmičenju u Izraelu. Kakve uspomene nosite sa njega? Šta ono predstavlja za Vas i Vašu karijeru?
Ovo takmičenje se organizuje svake tri godine. Program je raspoređen u četiri etape pri čemu su prve dve resitali, u trećoj se izvodi kamerna muzika, a u četvrtoj zadati koncert sa simfonijskim orkestrom. Sama priprema ovolikog programa je zapravo najvrednije iskustvo.
Prethodni pobednici ovog takmičenja su harfisti koje veoma poštujem i čije snimke sam slušala od detinjstva. Posebno bih izdvojila svoju sadašnju profesorku Nensi Alen i rusku harfistkinju Varvaru Ivanovu koja je osvojila ovo takmičenje sa 17 godina. Članovi žirija su bili harfisti sa svetskim karijerama i velikim izvođačkim i pedagoškim iskustvom.
Počastvovana sam što sam bila deo jednog ovako velikog događaja i što mi je dodeljena ova prestižna nagrada.
Puna sam utisaka sa nastupa koje sam imala priliku da čujem, a svakako da ću takmičenje pamtiti i po divnom vremenu provedenom sa kolegama iz celog sveta.
Trenutno ste student na Džulijardu. Šta je dovelo do toga da donesete tako važnu odluku o preseljenju i menjanju fakulteta? Na koji način Vas kao muzičara sada oblikuje Džulijard?
Profesorka Staša Mirković Grujić u čijoj klasi sam završila osnovne studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu me je podučavala deset godina. Zahvalna sam joj za posvećenost, upornost i strpljenje. Ona me je ohrabrila da se prijavim za audiciju za Džulijard jer je smatrala da bi to sjajno mesto za moje dalje usavršavanje.
Uslovi za studiranje na Džulijardu su zaista sjajni- imamo 12 harfi koje su na raspolaganju studentima. Imamo prilike da učestvujemo u različitim projektima i postoji veliko interesovanje za savremenu muziku. Stekla sam jako korisna iskustva svirajući u različitim ansamblima i orkestrima. Najlepši deo studija je činjenica da se u Njujorku održava veliki broj sjajnih koncerata i pravi je uživatak što imam prilike da čujem te nastupe.
Studiranje na prestižnom konzervatorijumu i neverovatna nagrada kao dokaz muzičkog postignuća - nekom ko posmatra sa strane može delovati kao da ste ostvarili sve snove koje može da ima neko ko se bavi klasičnom muzikom. O čemu sada sanjate? Kakve su Vam želje za budućnost?
Iako ova nagrada predstavlja veliko priznanje za moj dosadašnji rad, u muzici uvek postoji nešto novo da se otkriva i proučava. Moji snovi su uglavnom vezani za muziku koju bih volela da sviram. Volela bih da što više nastupam. Čini mi se da je ova nagrada iz Izraela došla u pravi čas, jer će mi odmah po završetku studija omogućiti koncerte u Americi, Italiji, Kini i Argentini ovog leta. U planu su i koncerti u Srbiji.
Šta je Vaša poruka za sve one koje plaše veliki nastupi ili tek razmišljaju da „uplove" u svet klasične muzike? Šta biste poručili mlađim generacijama?
Želela bih im da vole muziku. Preporučila bih mladim muzičarima da puno vežbaju, budu otvoreni za različite predloge i ideje, veruju u sebe i pronađu radost u sviranju muzike.
