Maksimum dajemo kad nemamo drugu opciju

Foto: Dušan Srdić - Happiness Coach

Dušan je zamenio vrlo perspektivan posao stomatologa za drugi, izuzetno neobičan, i bio je ljubazan da podeli za iSerbia.rs na koji način slušati sebe i savete drugih pri započinjanju biznisa, kada su najveće šanse za uspeh, kao i na koji način bi roditelji trebalo da utiču na decu i na njihov izbor budućeg zanimanja.

Šta te je najviše motivisalo da pokreneš posao?

Najviše me motivisalo to kada sam video kolika je potreba, zapravo, za tim što ja radim. Krenuo sam da radim na sebi, krenuo sam sebe da menjam bez neke ideje da bih mogao i drugima da pomognem. Kada su drugi primetili da se nešto dešava sa mnom, da sam počeo da se menjam, pitali su me kako i šta to radim. Iznenadio sam se brojem ljudi koji su u problemu u kom sam ja bio, a onda i brojem ljudi koji je otvoren da priča o tome, otvoren da uči, i želi da radi na sebi.

Krenuo sam da radim malo po malo sa ljudima, to je počelo da uzima maha, i onda sam rešio da otvorim svoju firmu, i bavim se edukacijom u tim nekim oblastima koje se ne uče u školama i na fakultetima, koje nisu obuhvaćene klasičnim obrazovanjem.

Kada si počeo da se baviš psihologijom i međuljudskim odnosima?

Počeo sam da se bavim 2009. godine, jer nekako nisam bio zadovoljan svojim društvenim statusom i komunikacionim veštinama, prvenstveno odnosom sa devojkama. Znao sam da nisam najpametniji, ni najlepši, ni najbogatiji, ni najzanimljiviji lik, ali sam znao da mogu bolje od toga, od stanja u kom sam tada bio. Rešio sam prvo da saznam šta to nije u redu sa mnom, šta to ne radim dobro. Učlanio sam se u gradsku biblioteku i objasnio sam bibliotekarki kakav problem imam; ona mi je preporučila da krenem od Darvina, pa sam ja krenuo da čitam od evolucije, preko klasične psihologije do moderne psihologije.

PP%20GIF.gif

Sve više i više sam shvatao šta ne radim dobro i šta mogu da radim bolje, a i nazirao sam način na koji mogu to da poboljšam. Što sam više čitao, to sam više shvatao koliko dobrih stvari u životu može da se postigne, i nije me bilo strah da vežbam, da probam. Sve što sam čitao sam vežbao na realnim primerima, i onda sam video otprilike šta „radi“ a šta ne.

Kako ljudi reaguju kada im kažeš čime se baviš?

Reaguju na različte načine, zavisi od čoveka i njegovog prethodnog iskustva, ali definitivno ima onih koji su odmah zainteresovani, a ima ljudi koji pitaju „Kako trener za sreću? Zar sreća može da se nauči? Zar sreća može da se trenira“?

Sve u životu može da se nauči, pa tako i sreća. Sreća je prvenstveno proizvod unutrašnjeg stanja i kriterijuma koje svaki čovek ima u sebi - šta je sve to potrebno da se desi da bi on bio srećan. U današnjem svetu ljudi često povezuju svoju sreću sa novcem, materijalnim stanjem, poslom, partnerima, putovanjima, perspektivom, stambenim pitanjem...

Isto tako, imamo ljude u Africi i Indokini koji žive u nemaštini - ali su srećni. Možemo da zaključimo da za sreću nije potrebno ništa eksterno, već interno. Čovek bi trebalo da definiše šta za njega lično znači sreća, a ne da se uklapa u definiciju roditelja, društva, prijatelja... Taj proces može da se istrenira, da osoba shvati šta čini njegovu sreću i kako do tog osećaja da dođe.

Dusan_Srdic_2.jpg
Foto: Dušan Srdić - Happiness Coach

Koliko ti se život i u kom smeru promenio od pokretanja posla?

Promenio se dosta, pogotovo zbog identiteta. Svaki čovek ima gomilu identiteta, npr. ja sam i sin, i brat, i momak, i preduzetnik, i vežbač... Dok nisam pokrenuo svoj posao, taj identitet mene kao preduzetnika je stajao negde u zapećku, i onda je to, odjednom, krenulo viralno da se širi, i taj moj identitet preduzetnika je krenuo da jača. Zbog toga su se svi moji identiteti promenili, morao sam to da uskladim sa privatnim životom, vezom, treninzima... To je bio dosta veliki izazov, jer je to potpuno nova životna dinamika. Mislim da sam sada našao neki ritam u kom se dobro osećam. Naravno, nekih stvari moram da se odreknem. Međutim, zavisi i od ljudi sa kojima si koliko razumevanja imaju.

Ko ti je bio najveća podrška, i da li si je dobio od ljudi od kojih nisi očekivao?

Ja sam po profesiji doktor stomatologije, i svi moji najbliži su me videli u tom svetlu, kao stomatologa. Shvatio sam da to nije život koji ja želim da vodim, i da želim da radim nešto drugo. Tada je mom najbližem krugu ljudi bilo teško da prihvati i da razume da ja želim da jednu tako perspektivnu, dobro plaćenu profesiju zamenim nečim što gotovo niko ne radi ovde, i onda s te strane, nije bilo baš onako kao što sam planirao.

U početku su mi najveću podršku davali klijenti, jer su oni mogli da vide sa kakvim žarom i emocijama ja pričam sa njima, kako verujem u njih, kako se radujem njihovim uspesima, kako zajedno sa njima proživljavam teške trenutke, u smislu da ih razumem i da mogu da ih povedem ka nekom kvalitetnom rešenju. Onda su moji najbliži počeli da shvataju da je to to, da se dobro snalazim, da me ljude vole, da sam talentovan za taj vid rada. Sada mi porodica i devojka pružaju najveću podršku, i bez toga mislim da ništa ne bi bilo isto.

Čini mi se da je tvoja porodica bila zbunjena u početku, i da nisu hteli da se mešaju...

Nisu čekali i stajali sa strane, jer ovo nije neki uobičajeni put, nešto što je prihvatljivo. Kada bih zaustavio sto ljudi na ulici i pitao da li misle da bi jedan stomatolog mogao da bude trener za sreću, sto njih bi reklo ne. Isto kada bi ti pitao tih sto ljudi da li veruju da bi on mogao da napuni veliku salu u hotelu Crowne plaza od 150 ljudi, i da ga ti ljudi slušaju kako priča o sreći, mislili bi da se šališ. Sve je moguće kad u to veruješ, a njima je samo bilo potrebno vreme da u nešto što su jako dugo gledali jednim očima počnu da gledaju drugačije.

Završio sam Zubotehničku školu (četiri godine) i Stomatološki fakultet (šest godina), što znači da su oni mene 10 godina videli kao stomatologa! Odjednom, ja to sve „bacam u vodu“, i krećem da radim nešto što ne zvuči uobičajeno, nešto što ne znaju da iko drugi radi, i normalno je da imaju tu neku zadršku. Oni meni žele dobro, da budem materijalno i emotivno stabilan, a videli su da u stomatologiji to može bolje da se postigne nego u ovome što sada radim.

Međutim, kada su videli da sam ja stvarno srećan dok radim ovaj posao, da od njega može stvarno lepo da se živi, ispunjena im je bila osnovna potreba kada sam ja u pitanju, da sa mnom bude sve OK.

Jedna velika dilema mladih koji žele da se bave neobičnim zanimanjima, a završili su nešto uslovno rečeno obično i društveno prihvatljivo, je raditi to ili početi sa nečim novim, što ne obećava, ali zvuči kao dobra ideja. Kakav bi trebalo da bude odnos na relaciji slušati sebe i slušati druge (prvenstveno roditelje)?

Imaju više životnog iskustva, ali u svojoj koži. Oni imaju nula životnog iskustva u tvojoj koži! Ti si podrobniji i relevantniji da pričaš o tome šta ti odgovara nego bilo ko na svetu. Nažalost, tako se dešava. Svi roditelji imaju dobru nameru, niko ti ne želi bolje nego roditelji, međutim tu nastaju veliki problemi. Veliki broj mojih klijenata dolazi u stanje duboke depresije, nezadovoljstva, čak i napada panike, anksioznosti, zbog toga što žive tuđi život, a ne svoj. To je kao da obuješ tuđe cipele, koje su dva broja manje. U tim cipelama možeš da hodaš neko vreme, međutim cipela te s vremenom sve više žulja, i moraš da popustiš.

Ako u trenutku pucanja ti staviš potrebe porodice ispred svojih, onda to negde mora da se odrazi na psihu čoveka. Uvek bi trebalo prvenstveno edukovati roditelje kako da pristupaju svojoj deci. Kada dete odabere put, roditelj bi trebalo da se nađe detetu na putu u smislu podrške, a ne da roditelj odredi put deteta. Svetu trebaju i stolari, i automehaničari, i čistači, i plesači... Ako dete sebe vidi u nečemu od toga - ne treba ga zaustavljati.

Roditelji, koliko god životnog iskustva da imaju, neka to iskoriste da detetu pomognu da bude najbolje moguće u tom poslu u koje želi da radi. Ako dete želi da postane sportista, trebalo bi sve svoje životno iskustvo iskoristiti i pomoći detetu da bude najbolji sportista, bez obzira na to šta roditelj misli da li je to dobro ili ne za dete.

Srdic_3.jpg
Foto: Facebook

Da li razmišljaš o tome da nastaviš da se baviš stomatologijom? Da li tu opciju imaš negde u rezervi, ili čak da paralelno radiš ova dva posla?

Ne planiram da se ikada bavim stomatologijom. Ako u životu imaš: „ako mi ovo ne uspe, baviću se ovim“, nikada nećeš dati sto posto svojih mogućnosti zbog te „sigurnosne mreže“. Uvek se setim filma Betmen, gde Kristijan Bejl pokušava da iskoči iz bunara i preskoči s jednog kamena na drugi, a dole je provalija. Sve dok je bio vezan kanapom, dok je znao da ako ne uspe neće poginuti, nije uspevao. Uspeo je tek kada je počeo da skače bez sigurnosnog užeta, kada je znao da će ili uspeti ili poginuti. Tada daješ svoj maksimum.

Veliki broj ljudi se bavi jednim poslom zato što nije uspeo u drugom poslu. Ja sam stomatologiju završio kao jedan od najboljih studenata u generaciji, i ovo opredeljenje je proizvod čiste moje želje, a ne nužde. Definitivno planiram da se bavim ovim, ne vidim mogućnost da ne uspem. Ako ne bude sve išlo onako kako sam zamislio, promeniću pristup, radiću nešto drugačije. Menjaju se putevi do cilja, a ne cilj.

Šta poručuješ mladim ljudima koji se dvoume oko pokretanja posla?

Poručujem im da se prvo dobro raspitaju, da dobiju prvo precizne informacije o pokretanju sopstvenog biznisa, o načinima poslovanja, o obavezama koje se tiču poreza, o zapošljavanju radnika, o mogućim subvencijama... Najgore što mogu da urade je da slušaju sebe i idu prema onome što žele, a da u nedostatku informacija sve propadne, pa se obeshrabre i vrate se na staro, na život koji nije njihov, sa uverenjem da to što su oni želeli nije moguće uraditi.

Pre svega precizna informacija, dobro raspitivanje o svemu, pa nakon toga jako dobar plan u smislu biznis modela, definisanja ciljne grupe, načina naplate, kratkoročnog i dugoročnog plana, i bilo bi dobro da imaju nekog mentora, nekoga ko je već sve to prošao, kome bi mogli da se obrate za savet kada im nešto nije jasno. Naravno, da veruju u to što rade i da definitivno idu ka tome.

Ako želite da kontaktirate Dušana, to možete uraditi na njegovoj stranici na Fejsbuku.


Aleksandar je student prava koji ne može bez pisanja, muzike i dobrih knjiga.