Autor i voditelj emisije „Dosije“ na Prvoj srpskoj televiziji, Mašan Lekić govori na temu novinarstva za iSerbia portal.
Kada se kod Vas javila prva želja za bavljenjem novinarstvom?
Prva želja se javila još kada sam imao 10 godina. Moj ujak je tada radio na radiju „Studio B“, bio je radio reporter i odveo me je da vidim kako je raditi na radiju. Oduševio sam se. Sećam se, vozili smo se starom ladom, on je imao veliku radio stanicu zakačenu na ramenu i išao je po Beogradu, uključujući se sa raznih mesta, između ostalog uključio se iz policijske stanice 29. novembar, igrom sudbine sam ja nekih 20-ak godina kasnije počeo da radim u toj istoj policijskoj stanici. Imao sam 13 godina kada me je ujak prijavio u dečiju emisiju koju je tada vodio Peđolino. Predložio sam da naprave jedan tinejdžerski deo u emisiji koji se zvao „tinejdž tajm“ i dobio sam svojih 5 minuta. Iz tog tinejdž tajma se kasnije izrodila emisija „Tinejdž TV“ iz koje su ponikla mnoga novinarska imena, poput Nataše Miljković, Biljane Radeke i drugih.
Iz kog razloga ste odabrali da se bavite baš ovim poslom?
U samom početku nisam želeo da se bavim novinarskim poslom. Najviše me zanimala kamera i režija, ali malo po malo učio sam sve, i montažu i režiju i novinarski posao. I tako sam u jednom trenutku sklopio sve. Bio sam jedan od retkih ljudi koji je bio snimatelj-reporter, mogao sam da radim sam, nije mi trebala cela ekipa.
Zašto baš televizija?
Zato što upoznaš mnogo ljudi, proputuješ, svedok si nekih istorijskih događaja i kada treba prvi da preneseš neku vest i kada čuješ da si je prvi preneo, to za mene pričinjava posebno zadovoljstvo.
Sloboda medija, cenzura, ograničavanje izveštavanja od strane vladajućih partija, nešto što postaje svakodnevnica po priči i iskustvima mnogih novinara, pa u nekoliko reči nam objasnite stanje u kome se, prema Vašem mišljenu, nalazi današnje novinarstvo?
Ja mogu da pričam o sebi. Priča se da postoji cenzura, neki novinari tvrde da zavise od političkih stranaka. Naša emisija zaista nikada nije zavisila od drugih. Kada je emisija „Na mestu zločina“ u pitanju, tu zavisimo od Ministarstva unutrašnjih poslova, jer nam oni daju odobrenje da pratimo policiju. Ni u jednom trenutku nisam dobio poziv, ni sada, ni prethodnih 10 godina, ni od jedne vlasti nisam dobio neku direktivu ili zabranu. Lično nikada nisam imao problema, obavljam svoj posao savesno i neutralno.
Prema Vašem mišljenju, šta pravi novinar treba da poseduje?
Treba da stekne ugled, da drugi imaju poverenja u njega, jer kada drugi imaju poverenja u njega, otvaraju se sva vrata, dakle za onoga za koga misliš da ti nikada ne bi dao intervju, verovatno će ti dati. Po meni, to se stiče pre svega neutralnim i tačnim izveštavanjem.
Svako ima neki težak period u životu, pa koji period Vašeg života i uopšte u Vašoj karijeri bi istakli kao najteži?
Najteži period u mojoj karijeri, ujedno i u životu, bio je kada nisam obavljao novinarski posao, kada je zgrada RTS-a pogođena, posle bombardovanja nekih godinu dana, dok nije počela sa radom televizija B92.
Emisija po kojoj Vas znamo jeste „Fox Dosije“, koja kasnije menja naziv u „Dosije“, pa recite nam malo više o tome?
„Dosije“ je skup onoga što najviše volim, a to su film i novinarstvo. Pretvorili smo emisiju u igranodokumentarnu strukturu.
Zašto ste baš izabrali kriminalistiku?
Kriminalistiku, odnosno praćenje crne hronike sam izabrao pre svega zbog adrenalina, taj adrenalin me pokreće. Drugo, ne volim standardno radno vreme od 9 do 17h, već volim da budem stalno aktivan 24h i zato sam najviše počeo da pratim rad policije.
Ispričajte nam neku situaciju u kojoj ste se osećali ugroženo zbog vrste posla koju obavljate?
Bilo je više takvih situacija. Izveštavao sam za vesti kada su bile demonstracije, neki sukobi u regionu, poplave, požari. Sećam se da je jedna od kritičnih situacija bila kada je zapaljena Američka ambasada posle priznavanja ambasada nekih država koje su priznale nezavisnost Kosova, tada je došlo do sukoba na beogradskim ulicama. Tada sam bio zarobljen na jednoj terasi, sa još par kolega, a demonstranti su krenuli na nas bez nekakvog posebnog razloga, jer nismo ih ni sa čim izazvali, nego su jednostavno smatrali da su mediji između ostalog krivi za to.
Zato je uvek bitno da kada idete da snimate neku opasnu situaciju uvek pogledate gde možete da se sklonite ukoliko dođe do nekih velikih nereda. Ja sam tada napravio početničku grešku, jer sam se popeo na terasu odakle nisam imao izlaza, ta terasa se nalazila preko puta Američke ambasade i kada su demontrasnti krenuli na nas nismo imali gde da pobegnemo. Međutim snašao sam se u tom trenutku, uz neku rusku ekipu sam prošao i ljudi su mislili da sam Rus.
Novinarstvo je danas veliki izazov za mladog čoveka, profesija koja ima uvek nešto novo da ponudi, otvara mnoga vrata za one koji žele da rade na sebi i usavršavaju se, pa nam za kraj recite neki savet za mlade koji žele da se bave novinarstvom?
Važno je da ne nasedate na razne spinove, jer ljudi mogu da iskoriste novinare za neke svoje potrebe, da imate proverene i tačne izvore na koje možete uvek da se oslonite i da budete u što većoj meri neutralni i tako ćete zadobiti poštovanje drugih.