Rodom si iz Vranja, ali već godinama živiš u Nišu. Možeš li da uporediš život u ova dva grada, šta je to što voliš kod njih? Na koje boje te asocira Vranje, a na koje Niš?
Kod oba grada obožavam toplinu, južnjački humor i mentalitet. Stvari koje volim kod Vranja su temperament ljudi, ležeran stil života, bogata gastronomija, legende i predanja, orijentalna arhitektura i to što me uvek neodoljivo podseća na neki primorski gradić. Volela bih da se kulturna baština grada što više očuva, kao i da turizam ojača, jer sa svim svojim lepotama Vranje bi moglo da ponudi mnogo više.
S druge strane, Niš kao kapija Istoka i Zapada, grad koji se godinama razvijao na kulturnom i privrednom nivou nudi sve ono što je deo mog senzibiliteta i omogućava mnogo lagodniji život. Kvalitetno vreme koje volim da provedem u Nišu obuhvata pozorište, bioskope, izložbe, klasične koncerte i razne manifestacije kao što su „Filmski susreti“, likovna kolonija „Sićevo“, festival drame i pozorišta „Teatar na raskršću“, džez festival „Nišvil“ i mnoge druge.
Iako je žuta boja simbol Vranja još iz perioda Prvog svetskog rata, mene na moj rodni kraj asocira crvena kao simbol vrele južnjačke krvi, dok me iz nekog razloga na Niš uvek asocira određena plava boja.
Završila si studije engleskog jezika u Nišu, zatim master studije za profesionalnog prevodica u Novom Sadu, što je i tvoja profesija jer radiš u Peakselu, kompaniji iz Niša koja sa bavi razvojem video-igara. Kako izgleda tvoj radni dan i kako si započela priču sa Peakselom?
Uvek pomislim da je posao u Peakselu moja sankalpa zbog toga što sam još od treće godine studija videla sebe kao zaposlenu u nekoj kompaniji. Mesec dana nakog završetka master studija dobila sam ponudu za posao prevodioca u Peakselu, a vremenom sam napredovala u stručnjaka za marketing i kopirajtera. Moj uobičajen radni dan je dinamičan, zanimljiv i kreativan i odlikuju ga raznolikost zadataka, komunikacija sa timovima, mnogo istraživanja i konstantnog učenja što mi pomaže da se razvijam i na ličnom i na profesionalnom nivou.
Slikaš od malih nogu, imala si za učitelje iskusne i priznate slikare. Već si stvorila priličan broj radova od kojih se neki mogu videti na tvom sajtu Epiphany of Art. Imala si dve samostalne izložbe u poslednjih godinu dana, prva iz ciklusa „Blizanačke duše“, druga iz ciklusa „Iluminacija“. Kako izgleda tvoj proces stvaranja slika? Koliko se oslanjaš na intuiciju, da li si noćni ili dnevni tip stvaraoca?
Najbitnija faza u procesu stvaranja slika kod mene je faza koja prethodi planiranju i samom kontaktu sa platnom. To je proces rađanja sirove ideje a čini ga povezivanje sa unutrašnjim svetom i višim nivoima svesti, intuicija, imaginacija i transcendencija. Tek kasnije oblikujem i razvijam tu ideju prema kanonima i dosadašnjem znanju iz likovne teorije, vrlo često odstupajući od konvencionalnog slikarstva. Slikarstvo je veština kojom ovladavate uz upornost i naporan rad i samo je sredstvo do postizanja cilja, u ovom slučaju, stvaranja slike koja će imati dušu i oslikavati mikro-kosmos.
Moram priznati da sam više noćni tip stvaraoca i da se tada najbolje povezujem sa sobom i svojim idejama, ali mi stil života ne dozvoljava da isključivo slikam noću. Pretpostavljam da se to kompenzuje time što vrlo često sanjam svoje još uvek nenaslikane slike.
Francuski film „La Belle Noiseuse“ važi za jedan od boljih koji je uspeo da prenese stvaralački proces u slikarstvu. Slikar u filmu pokušava da pronađe ključ za istinsko prenošenje duše osobe koju slika na platno. Koliko je zahtevna potraga takvog ključa pri slikanju ljudi, kojima uzgred uspevaš sa naročitom dubinom da oslikaš lica i oči?
Film „La Belle Noiseuse“ je zaista veliko ostvarenje koje prikazuje unutrašnje borbe stvaraoca i kreativni proces no smatram da je, zarad potpunijeg doživljaja, nephodno pročitati Balzakovo „Nepoznato remek-delo“ koje je bilo inspiracija za film.
Prenošenje duše na platno, odnosno „hvatanje“ nečijeg karaktera, trenutne emocije i pogleda je vrlo zahtevan proces bez kojeg bi predmet slikanja bio ništa drugo no hrpa kostiju i mišića. Zahteva strpljenje i pažljivo posmatranje i proučavanje anatomije i fizionomije lica, ali i mimike, emocija i mikro-univerzuma koji se krije iza pogleda.
U jednom opisu tvog ciklusa „Blizanačke duše“ piše da je ciklus inspirisan starogrčkim mitom o Zevsu koji je jednu potpunu dušu raspolutio na dve polovine, mušku i žensku. Da bi se ponovo sjedinile potrebno je da polovine odbace sujete, neke društvene norme i da ogole svoju ličnost pred drugom polovinom. Da li misliš da je takvo sjedinjavanje moguće?
Duboko sam ubeđena da jeste. Platon je pisao da „svako srce peva pesmu, nepotpunu, dok neko drugo srce ne uzvrati šapat“. Otud na osnovu intuicije i ljudski zaključci on je taj/ona je ta i izrazi lepša polovina/jača polovina, što je samo hiljaditi deo dokaza da svako od nas ima svog „izgubljenog blizanca“ negde u svetu, odnosno osobu dovoljno kompatibilnu da se sa njom razume bez reči i dovoljno drugačiju da nas dopunjuje.
Onda kada uspemo da neku osobu prihvatimo sa svim manama takvu kakva jeste i prestanemo da osuđujemo razlike, znamo da smo naišli na svoju polovinu. Još je Platon besedio o srodnim dušama u „Gozbi“ , svom najvećem umetničkom delu, a danas je Internet preplavljen temama o srodnim dušama kao da je to neki novi fenomen.
Često kroz svoje slikarstvo istražuješ pitanje o srodnim dušama. Šta su za tebe srodne duše? Da li se srodne duše rađaju i/ili u toku životnog puta postaju srodne?
Srodne duše su ideal, najviši oblik bezrezervne ljubavi, dve duše koje gore istim plamenom, koje su duboko povezane telepatski i intuitivno. Sa srodnom dušom se razvijamo i rastemo, napredujemo duhovno, približavamo se logosu. Kako vreme prolazi i sve više skidamo ljušture pred svojom srodnom dušom, sve više postajemo srodni.
Verujem da za svakog od nas postoji jedna predodređena osoba, koja se u popularnoj literaturi naziva blizanačka duša, što je ekvivalent za srodnu dušu iz starogrčke mitologije, i da bez nje imamo osećaj da smo nepotpuni, da nam nešto fali. Isto tako verujem da ne sretne svako svoju drugu polovinu jer nije na tom nivou svesti, pa smo tako često svedoci parova koji su potpuno različiti, koji se ne slažu ili ne razumeju.
Koje muzičke i književne žanrove voliš?
Na mojoj svakodnevnoj listi uz stare dobre klasičare nalaze se poljski kompozitor Abel Korzeniowski, Edit Piaf, Ela Ficdžerald, Areta Frenklin, Nina Simon i mnogi drugi. Naravno, zavisno od raspoloženja, prošetam kroz razne žanrove.
Kada je u pitanju književnost mogla bih da izdvojim Orvela, Hemingveja, Ficdžeralda, Balzaka, Selimovića, Hesea i Andrića.
Aktivna si na polju humanitarnog rada, organizovala si više akcija, neke su istaknute na tvojoj Fejsbuk strani Milica Kostic Art. Šta sve obuhvata tvoj humanitarni rad?
Humanitarni rad je nešto čime sam oduvek htela da se bavim, pa se vremenom povezao sa mojim slikarstvom. Moja vizija je da slikom, tj.umetnošću utičem na svest okoline i ukažem na neke probleme u društvu. Do sada sam učestvovala u mnogim humanitarnim akcijama koje se tiču prikupljanja garderobe i novca za decu bez roditeljskog staranja, zatim je grad Niš u okviru Resurs-centra finansirao dva predivna projekta gde sam radila murale u Domu za nezbrinutu decu i decu sa smetnjama u razvoju „Duško Radović“ i Centru „Mara“ u Nišu.
Takođe sam bila deo festivala „Niš u srcu - Ulica otvorenog srca“ gde su se sredstva prikupljena od prodaje slika i raznih predmeta donirala Srednjoj umetničkoj školi u Nišu. Pre par nedelja sam u saradnji sa Ekološkom organizacijom „Zeleni ključ“ održala radionicu o akrilnom slikarstvu. Cilj te „zelene misije“ bio je da deca naslikaju slike koje će na jesen biti na prodajnoj izložbi, a svim prikupljenim sredstvima kupiće se sadnice koje će učesnici radionice zasaditi. Svaka humanitarna akcija imala je viši cilj i to je ono što me privuklo. Sve to je samo zagrevanje za dalje humanitarne poduhvate.
Kakvi su tvoji planovi za naredni period?
Vrlo često se dešava da ne planiram ništa unapred već samo stvaram i imam ciljeve kojima stremim, a prilike me same pronađu. Mogu samo reći da radim na trećem ciklusu i uporedo radim sliku koja će biti na omotu albuma jednog rok benda iz Niša.