FOTO: Facebook
Kako i zbog čega si počeo sa fotografisanjem sugrađana i stranicom?
To je bilo pre jedno tri meseca, da se prvo orijentišemo u vremenu.
Počeo sam kada sam prvi put video stranicu Humans of New York, zato što je to stranica koja me je dosta inspirisala što se fotografisanja tiče, ali i ranije sam dosta razmišljao o ljudima i ljudskim sudbinama, za koje i ne znamo. Ti razni ljudi prolaze svaki dan pored nas i mnogo toga nose u sebi, a niko osim njihovih bližih to ne zna... Mislio sam da bi bilo lepo da takve priče podelim sa drugim ljudima, da i drugi ljudi to čuju, i vide kakvi sve ljudi žive u ovom gradu.
U jednom trenutku si „obični“ gimnazijalac, mlad čovek, sa foto aparatom u rukama. U sledećem trenutku – reakcije su sjajne, preko 26000 ljudi prati tvoju stranicu, portali te intervjuišu, Politikin zabavnik piše o tebi, ljudi su oduševljeni...
Ima li i druge strane medalje? Da li je sve to nekada stresno? Kako uspevaš da sve obaveze uskladiš?
E, pa ovako – ti si rekao „običan gimnazijalac sa foto aparatom“. Ja kada sam otvorio stranicu nisam ni imao foto aparat. Pokrenuo sam stranicu, pa tek onda uzeo foto aparat. Prvo sam fotografisao posebnim aparatima, snalazio se, i znao sam da je to jednostavno moja stvar i da to moram da radim – e, sad... to što nemam foto aparat, to je bio usputan problem koji sam rešavao na različite načine.
Uopšte nisam mogao ni da sanjam da će sve biti u ovoj razmeri, mislio sam da će to biti za moju dušu, i da će pratiti ko bude pratio... Nije mi bilo baš preterano bitno, ali onda kada je to krenulo da raste i sama ozbiljnost, sama posvećenost sa kojom sam morao da radim je rasla.
Dosta mi, stvarno, vremena oduzima, ali – ne oduzima mi nešto što ne volim vreme, nego jednostavno to volim, i smatram da je to lepo utrošeno vreme.
I ne mislim da ima nekih negativnih uticaja na mene, sve to. Čak šta više, samo pozitivno koliko vidim. Svakog čoveka koga, pod znacima navoda, intervjuišem, mene to na neki način, ne mogu da kažem promeni, ali me podstakne na razmišljanje... sagledam život iz drugog ugla, i to je jako bitno.
I divno je da posle i mi sve te priče pratimo i dobijamo kroz tvoju stranicu!
Koliko toga se još u međuvremenu promenilo? Ako uporediš sebe, pre tri meseca, kada si napravio prvu fotografiju, i sebe danas.
Glavna promena je da, koliko god sam ranije voleo da razmišljam o ljudima, sada mi je to bukvalno kao profesionalna deformacija. Idem ulicama i zagledam se u ljude, čak i kada nisam sa foto aparatom. Međutim, najbitnije je – a mislim da kada bi malo više ljudi razmišljalo na taj način, da bi ovo bio mnogo lepši grad za živeti – da, iako mnogo ljudi ima oko nas, to je puno individua, nije to neka gužva skroz ”random” ljudi... ako me razumeš.
"Kako vam se zove pas?"
"Ima puno imena, neki put je zovem Devojčica, neki put Tina, ali od danas ću je zvati Model. Ovo joj je prvi put da je foto model"
Sa stranice Beograđani
Kako izgleda jedan tvoj dan? Da li imaš neki dan koji izdvojiš – e, danas ću da fotografišem, ili?
Ne planiram nešto preterano. Jednostavno kada mi dođe da fotografišem, posvetim jedno dva-tri sata, ili neki put i ceo dan tome. Ujutru izađem i vratim se kad padne mrak, pošto mi je bitno da je svetlo, jer tad najbolje fotografije mogu da napravim. Takođe, pošto imam dosta ljudi u bazi podataka, jer nisu sve fotografije koje imam objavljene, kad osetim potrebu da tu bazu ”tanjim”, kad vidim da mi se to sređuje, ja onda to radim...
Pošto se spremam za fakultet i to mi je vrlo bitno, dosta vremena posvećujem učenju, a ovo je još uvek samo hobi za mene, i ne mogu baš toliko da se posvetim samo tome i da zanemarim ostale stvari.
Kako biraš ljude koje ćeš fotografisati? Kako baš neku osobu izdvojiš da fotografišeš?
Možda zvuči čudno, ali nekako u meni nešto pukne. Kad vidim tog nekoga na ulici, jednostavno kažem sebi ok, ti ovog moraš da fotografišeš.
Nemam nekih kriterijuma, ali se pre svega trudim da što više obuhvatim sve grupe građana – i stare, i mlade, i muške, i ženske, i niske, visoke, ovakve, onakve... Trudim se da to bude što raznovrsnije. Desi mi se neki put da dve nedelje ne postujem ni jednog muškarca, a znam da nemam više fotografija muškaraca, i onda ciljam, recimo, na čoveka srednjih godina, onda gledam takve ljude, ali samo kada mi neko baš zapadne za oko, priđem da fotografišem.
"Je l' bi ti smetalo da te fotografišem?"
"Ne bi mi smetalo, samo požuri, puno kasnim."
"Ako nije tajna, gde žuriš?"
"Radim na sajmu knjiga, tu u Domu Sidikata."
"Koja ti je omiljena knjiga?"
“Nemam omiljenu knjigu, ali pošto je moj tata vlasnik izdavačke kuće Lom, volim knjige koje on izdaje, pre svega Bukovskog."
Sa stranice Beograđani
Da li je nekada teško prići ljudima?
Ja sam u početku imao malo problem sa time, kao i svaki početnik u svemu što se radi, imao sam neki strah da ću pogrešiti, da će mi neko reći da ne mogu da fotografišem. Ja sam se bojao toga... Ali kako sam radio stranicu, s vremenom sam se više opuštao. Dosta sam se oslobodio, možda i navežbao sa tim prilaženjem. Imam malo i uigrano to kako da što lakše i lepše objasnim ljudima da neću ništa da im prodam, što na primer mnogi rade kada ih tako startuju...
To se može videti i po fotografijama – sada mi nikakav problem nije da nekoga zaustavim nasred ulice, dok su nekih prvih desetak, ili dvadesetak fotografija sve uglavnom ljudi koji sede, recimo na klupi, ili ulični svirači.
Da li ti se nekada desilo da neko ne dozvoli da ga fotografišeš?
U principu, to uopšte nije tako retka pojava. Svaki put kada izađem, desi se da me makar neko odbije – ili zato što žuri, ili zato što ne voli da se fotografiše, ili šta god. Ali ja to poštujem – ako neko želi da se fotografiše, pristaće... ako ne, ja ga pustim i to jednostavno vrlo poštujem.
Ako bi sada morao da izabereš jednu fotografiju, jednu priču, koja te je najviše obeležila, koja je ostavila najjači utisak na tebe, koju bi izabrao?
Ne bih mogao jednu, ali mogu da spomenem dve fotografije.
Prva fotografija koju sam objavio je, ne znam da li se sećaš, fotografija onog gospodina što je sa osamnaest godina bio u ratu. Ta priča je čitav početak tog mog projekta obeležila na jedan lep način... Da sam ja, lupam, išao ulicama i da nisam toliko zanimljive priče nalazio, možda bih u nekom trenutku i odustao, i ne bih sa tolikim žarom krenuo u sve to. Ali kada sam tog čoveka upoznao i kada smo pričali, on me je faktički motivisao da istrajem u ovome.
"Koliko ti je godina mladiću?"
"Osamnaest."
"E vidiš, ja sam 1944. u aprilu napunio osamnaest godina, već u novembru sam bio na frontu. Kada sam to preživeo, sve radim sa osmehom!"
Sa stranice Beograđani
Druga fotografija mi je jako draga – to su ona tri gospodina na Kalemegdanu. Ispostavilo se da je jednom od njih to bila poslednja fotografija. Dva dana nakon što sam ga fotografisao, ustanovljen mu je tumor na mozgu, i on je preminuo pre oko mesec dana... I ta fotografija ima neko posebno mesto u mom srcu, jer znam da sam usrećio tu porodicu koja se zadesila u takvoj situaciji...
PRINTSKRIN:Facebook/Beograđani
Kada bi u ovom trenutku naišao neko ko želi tebe da uslika, koja bi bila tvoja priča ili poruka?
Ja svakome postavim pitanje, i malo ga pročačkam...
U principu imam jedno takvo pitanje: vidim nekoga, pitam koliko ima godina, pa onda pitam šta bi preporučio sebi od pre deset godina.
Ja bih sebi poručio da je OK biti različit i da to nije ništa strašno. Kada sam bio klinac, zbog uticaja sredine, dosta sam se obazirao na to, više nego što bi trebalo.
To bi možda bila moja poruka.
Kakvi su ti dalji planovi u vezi sa stranicom, školovanjem...?
Što se tiče školovanja, želim da upišem ETF. To sam skoro otkrio, baš zahvaljujući ovoj stranici. Pričao sam sa nekom devojkom koja mi je rekla da na ETF-u postoji audio-video smer, a to je nešto što mene zanima, i to bih voleo da upišem...
A stranica sada ide nekim svojim tokom, razvija se kako se razvija i raste kako raste.
U prethodnih, možda, nedelju dana u Nišu su ostvorili stranicu Nišlije, a u Novom Sadu – Novosađani, inspirisani mojom stranicom, i inspirisani stranicom Humans of New York, oni su to pokrenuli u svojim gradovima. Razmišljao sam o tome da bi bilo bi jako interesantno da postoji neki sajt koji će se zvati, recimo, Stanovnici Srbije, i da taj sajt ima svoju mapu, na kojoj postoji svaki grad koji ima stranicu, pa da može da se klikne i da izađu svi ti ljudi i sve te životne priče... To bi možda bilo nešto interesantno o čemu ja razmišljam, i razmišljam o načinu na koji bih to ostvario.
Hvala ti mnogo na izdvojenom vremenu i odgovorima, a pre svega hvala na divnim fotografijama i pričama iza njih. Srećno sa svim planovima!