Foto: O Plus
Žana Borisavljević je bila predsednica organizacije Obrazovanje plus. Na žalost je preminula, ali i dalje predstavlja podsticaj svima koji se trude da unaprede formalne i neformalne obrazovne procese, a pre svega onima koji inspirišu i motivišu druge da se razvijaju, da se menjaju na bolje, da šire pozitivnu energiju, da promovišu znanje, vaspitanje, toleranciju, humanost, brigu i ljubav za druge i veru da svojim stavovima oblikujemo svoj život, a svojim delima menjamo i tuđe živote.
Upravni odbor Fondacije činili su Dragana Koruga - psihološkinja, Jelena Marković - takođe psihološkinja i Miloš Belčević - osnivač i upravitelj Fondacije Uhvati Život.
U razgovoru sa Vrapčevićevom za iSerbia portal saznali smo korak po korak Natašinog usavršavanja, momenat kada je javno pročitala svoju prvu pesmu, kada je naučila da svira harmoniku, pa i kada se susrela prvi put sa radom na internetu. Prvo sam pisala pesme za odrasle, dobila sam za nekoliko meseci prvu nagradu na festivalu „Moravski belutak“ u Trsteniku, gde su me pitali koliko se već dugo bavim pisanjem. Bilo bi glupo da sam odgovorila da se pisanjem bavim manje od šest meseci. Upoznala sam se i sa ljudima koji su pisali pesme za decu pa sam pokušala i to.
Deo odluke žirija možete pročitati ovde: (...) Ovakvim profesionalnim razvojem vaspitačica Nataša Vrapčević je ostvarila uslove da u punoj meri doprinese ostvarivanju dobrobiti svakog deteta, uspostavljanju odnosa poverenja i prihvatanja kako među decom tako i među odraslima. Višestruka talentovanost vaspitačice NatašeVrapčević, njena kreativnost i predanost humanism vrednostima, njen autorski identitet kreativni poriv pokreće je na stvaralaštvo sa decom I za decu čime bogati njihov I svoj život, razvija korpus kulturne ponude za decu.
Koliko Vam znače ove reči žirija i nagrada?
Nisam znala da ta nagrada uopšte postoji. Link konkursa mi je poslao kolega ambasador Etwinning platforme i rekao mi je da se obavezno prijavim. Razmišljala sam o tome da li uopšte treba konkurisati za neke nagrade, jer mi se ponekad činilo da i nagrade znaju biti nameštene za nekoga pre nego što konkursi uopšte izađu u javnost. Tada sam pročitala biografiju Žane Borisavljević, pronašla sam dosta zajedničkog u nekim našim stavovima i razmišljanjima i odlučila da sakupim sve svoje dokumente i sertifikate koji su se tražili i poslala. Kada sam pročitala meil u kome sam obaveštena o rezultatima konkursa, nisam bila sigurna da li sam dobro pročitala pa sam pročitala još jednom, polako...
Čast mi je i jako sam srećna što sam dobila nagadu „Žana Borisavljević“. To me motiviše da i dalje radim na sebi, da deci sa kojom radim dam sve što mogu. Drago mi je što postoji fondacija koja nosi ime osobe koja je radila na sebi, koja je primećivala vrednosti, bila veliki entuzijasta i motivisala druge na ljubav prema životu i radu.
Kada se javila ta specijalna povezanost i ljubav prema deci i koliko su Vas deca za sve ovo vreme oplemenila kao čoveka?
Iskreno rečeno, u mlađim danima nisam sebe videla u ulozi bilo kog prosvetnog radnika. Studirala sam u Zagrebu na fakultetu koji nije imao nikakve veze sa decom i pedagogijom. Godine 1991. sam došla u Suboticu - grad u kom sam se rodila. Iako mi Subotica nije bila strana i uvek sam se osećala presrećno na raspustima koje sam tu provodila kod mojih djeda i bake, ujaka i tetke, te godine, moj dolazak za mene nije bila sreća. Jedva sam čekala da se vratim nazad u Novsku, ali to se nikada nije dogodilo.
Godine 1993. sam se priključila jednom književnom klubu. Prvu zbirku poezije za decu napisala sam za nedelju dana. Ćerka mi je bila inspiracija. Sve ono što je ona osećala, želela, pitala ja sam pretočila u reči i tako je nastala ta prva zbirka poezije. Kada sam joj pročitala svoje pesme, rekla mi je: „Molim te, javi se Peri i Dušku, njima će se svideti tvoje pesme. Nazvala sam gospodina Peru Zupca i zamolila ga da pogleda rukopise. Pozvao je ćerku i mene u emisiju. Pročitala sam nekoliko pesama... Bio je to divan doživljaj za nas dve.
Nakon toga, gospodin Pero Zubac je napisao recenziju, odštampana je moja prva zbirka poezije za decu. Od tada počinje moje druženje sa decom. Zahvaljujući radu sa decom, očuvala sam entuzijazam, maštu i hrabrost da uđem u nešto nepoznato. Deca su iskrena, burno reaguju na nepravdu, kažu otvoreno šta žele a šta ne, šta im je lepo, a šta dosadno. Kasnije, vremenom, sve to se kod dece nastoji ugušiti jer u nekim sistemima nije cilj imati otvorene i iskrene umove nego poslušnike. Mislim da su došla vremena kada bismo mogli učiti od dece (smeh).
Što se tiče društvene angažovanosti i rada na sebi, toliko toga stoji na Vašem spisku. Šta Vam je od svega toga najviše značilo i zašto?
Sav moj rad na sebi je možda neka kompenzacija za naglo prekinutu idilu života, odlaska iz mesta u kojem sam provela svoju mladost, nestanak prijatelja sa kojima sam provela ceo život, nestanak brda, potoka i šuma u kojima sam uživala.
Osećala sam se kao odraslo, iščupano drvo koje je na silu presađeno u neku drugu sredinu. U toj sredini trebalo je sve početi ispočetka i ponovo se dokazati, dokazati znanjem, jer novca, kuća, automobila više nije bilo. Tako sam sebi zadavala ciljeve i gradila svoje porušeno samopouzdanje. Nakon Više pedagoške škole, odmah sam upisala i u roku završila i Učiteljski fakultet.
Još kao dete sam išla u muzičku školu, tako da sam znala svirati harmoniku i klavir. Nikada nisam pomislila da će mi to koristiti dok se nisam zaposlila u vrtiću. Čak sam se plašila da sam zaboravila svirati. Engleski jezik sam isto veoma dobro znala još u mladosti tako da je i to znanje bilo dobrodošlo u vrtiću. Moje druženje sa pesnicima je u meni pokrenulo talenat za pisanjem za koji nisam ni znala da imam.
Nakon završenih studija, radoznalost me je odvela na internet. Veoma me je interesovalo kako to funcioniše. Kada se otvorio prvi internet servis u Subotici, odlazila sam po dva sata skoro svaki dan, učeći snalaženje na internetu. Čitala sam, gledala slike krajeva o kojima sam maštala...Bio je to moj prozor u svet. Tako sam nakon nekoliko godina otkrila onlajn kurseve, učila sam o svemu i svačemu što me je interesovalo. Iskušavala sam se u raznim oblastima i to mi je činilo zadovoljstvo.
Foto: Subotica.com
Uvek sam spremna na izazov i postavljanje novog cilja. Jedan od najvećih izazova za mene je bila TV emisija „Nasmejani suncokret”. Kao autor sam osmislila 14 emisija koje su se snimale u našem vrtiću. U tim emisijama učestvovala su deca iz vrtića, vaspitači, roditelji, lokalna zajednica. Subotom sam išla na montaže i to je bilo čisto volontiranje, ali i veliko zadovoljstvo.
Radila sam na međunarodnim projektima, sarađivala sa kolegama iz raznih zemalja EU „onlajn”. Postala sam jedan od ambasadora eTwinninga za Srbiju i osetila da nečiji rad može da se ceni. Na toj platformi za prosvetne radnike svaki rad je primećen, pohvaljen ili nagrađen. To ljudima daje motivaciju.
Komponujem pesme za dečji hor, srećna sam što ih deca rado pevaju. Pišem dramske tekstove i deca ih rado glume. Jedna od mojih kompozicija je objavljena u zbirci notnih tekstova „Raspevano proleće” 2012, i to me je jako obradovalo i podstaklo da i dalje komponujem.
Napisali ste dve zbirke za poeziju: „Brod mašte“ (1997) i „Čudesna planeta“ (2000). Koliko je teško pisati za decu i govoriti „dečijim jezikom“?
Ukoliko neko sačuva dete u sebi, ukoliko ne dozvoli da mu nestane mašta koja i od najgoreg života može napraviti bajku, taj ima sve uslove da bude odličan dečji pesnik ili pisac.
Možete li nam reći kako kod male dece podstičete želju za radom na sebi i za definisanjem onoga što vole i kapaciteta kojim raspolažu shodno godinama? Kako usmeravate te male naznake talenata, rada i ljubavi?
Deca danas žive u prilično nepovoljnim uslovima za raspoznavanje pravih vrednosti. Prisiljeni su da slušaju muziku koja nije muzika, da gledaju razne nametnute sadržaje na TV-u, da im se ukida pravo na trčanje po livadama, gaženje po blatu, penjanje po drveću, hranjenje životinja, jurnjavu za kokoškama, maženje sa psom i mačkom... Mnogi žive u soliterima, a roditelji koji umorni dođu po njih u vrtić, odvedu ih gore na ko zna koji sprat i dan tu završava u stanu gledajući TV, igrajući igrice... Zato mislim da je vrtić mesto na kojem možemo pomoći da im se pruži barem deo onakvog detinjstva kakvo sam ja imala.
Trebalo bi naučiti dete da voli prirodu, da obrati pažnju na cvrkut ptica, na neko procvetalo drvo, da posluša kako lepo zna da šušti lišće na granama koje pomera vetar. Isto tako kako im skrenemo pažnju na svet koji ih okružuje, trebalo bi da im skrenemo pažnju i na to da prepoznaju sebe i svoje vrednosti, da probude neki talenat koji u njima spava, da ih osnažimo da razvijaju u sebi ljudske vrednosti. Tu i jeste značaj vaspitača i učitelja u životu nekog čoveka. Oni su ti koji bi trebalo da prepoznaju kod deteta njegove vrednosti i da ih neguju i podstiču.
Godine 2014. Napisali ste priručnik za vaspitače „Vaspitač u istraživanju sopstvene prakse“.Da li išta kritikujete kod današnjih vaspitača prilikom rada i u današnjem sistenam mu obrazovanja? Kako bi se propusti mogli svesti na minimum? Da li su deca kriva? Roditelji?
Kada sam se zaposlila u vrtiću u kojem i sada radim, koleginica Karolina Živković je bila glavni vaspitač. Ja nisam znala šta sve znam, ali ona je prepoznala i podsticala me je, uveravala da mogu i ono za šta sam ja mislila da nikada ne bih mogla. Priručnik je bio njena ideja i njena inicijativa - nas dve smo ga zajedno napisale.
O današnjem sistemu obrazovanja imala bih dosta da kažem... Mislim da su praktičari obrazovaniji i imaju veće iskustvo od onih koji donose krucijalne odluke. Upravo zbog toga sistem ne prepoznaje mnogo toga što je značajno za vaspitanje i obrazovanje. Došlo je vreme da pametni ćute, kako bi to Andrić rekao. Došlo je vreme da se bojimo reći istinu.
Vaspitači rade jedan divan posao. Sami su kreatori svog programa, imaju priliku da budu kreativni i da svoju kreativnost primene u svom radu. Deca su vesela, iskrena, puna mašte i to je kao infuzija energije u ovoj nepravednoj današnjici u kojoj se sve obrnulo naopako, gde se ljudi zabavljaju gledajući „rialiti šou“ upijajući prostakluk, neukost, zlobu, pakost, jednu potpuno nenormalnu komunikaciju i poglede na svet.
Kroz Vaš primer samo potvrđujemo da je od izuzetnog značaja raditi sve vreme na sebi. Kako, na kraju, motivisati nekoga da se pomeri iz svoje zone komfora i da se ne obazire na strah od novina, bez obzira na vreme, novac i godine?
Vraćam se na današnje vreme gde se obrazovanost meri diplomama, a ne znanjem, položajem, a ne umešnosti obavljanja nekog posla i to ljude demotiviše. Najgore je to što su i mladi ljudi demotivisani i često čujem: „A šta će mi znanje kad jedan običan kriminalac živi bolje od intelektualaca i smeje im se u lice?“ Kako nemamo kazne za kriminalce, tako nemamo ni nagrade za vredne ljude predane svom poslu.
Mnoge manifestacije za decu zapravo to i nisu. Održavaju se iz razloga poznatih organizatorima, deca i vaspitači, učitelji, nastavnici su samo materijal za propagandu. Zar je čudno onda kada se neko od poštenih prosvetnih radnika razočara i povuče se u neku sivu zonu u kojoj se ništa ne dešava, gde se sa posla dolazi nezadovoljan, gde se čeka dan kada se odlazi u penziju? Upravo to je razlog što mnogi kažu: „Zašto da se trudim i radim više, kad za to ne dobijem ništa. Čak ni pohvalu“. Neretko, pak, može se desiti da su ljudi entuzijasti koji iskreno vole i rade svoj posao nabolje što mogu izloženi zluradosti svojih kolega.
Mislim da je nagrada „Žana Borisavljevič“ za mene potvrda da radim dobro, da nastavim i dalje raditi tako, da se i dalje usavršavam i da se ne obazirem na sistem. To je sve prolazno, ali vaspitači, učitelji, nastavnici i profesori se pamte čitavog života i svako od njih ostavi neki svoj pečat u našim životima.
Postojanje ovakvih Fondacija, kao što je „Uhvati život“, i povremeno zavirivanje u dragocene trenutke prakse prosvetnih radnika, davanje prilike da nešto kažu, mogla bi da bude dobra motivacija da rade još bolje.
Pročitajte i:
Nenad Čiča: Opera je živa umetnost i spektakl!
Tanja Đorđević: Čitanje u javnosti je kul!
Da li je Srđan Dinčić „Đavo iz jagode“?
Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima, tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na urednistvo@iSerbia.rs uz Cc na office@iSerbia.rs, sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
