U videu „Puštam limes“ pomoću rep pesme objasnili ste generalni postupak pomoću kojeg se može rešavati određeni tip zadataka. Kako je nastala ova numera?
Nisam mogao da spavam. Oko tri ujutro ustao sam iz kreveta i čitao sam nešto pripremajući se za sledeće vežbe. Shvatio sam da je kod ispitivanja funkcija važan red kojim se proveravaju svojstva funkcije i razmišljao sam o tome koji je najbolji način da studenti upamte taj redosled. Brat mi je poslao neku muzičku podlogu da je poslušam ranije, ali mi je te noći sinulo da to može da se uklopi sa tekstom koji će studentima pomoći da taj zadatak savladaju.
Inače volim rep muziku i nije mi bilo teško da to izvedem, a završio sam i nižu muzičku školu pa mi je i to značilo.
Prethodni klipovi na kanalu su takođe bili popularni i prijala mi je ta pažnja studenata i to što podržavaju ono šta radim. Bio sam inspirisan da unesem nešto novo i još zanimljivije i tako je nastala numera „Puštam limes“.
Studenti sa drugih fakulteta takođe prate Vaš rad. Kao to utiče na Vas?
Dobijao sam poruke sa Matematičkog, Mašinskog, Farmaceutskog fakulteta, Fakulteta organizacionih nauka i Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu. Čak su mi se javljali i ljudi sa Filozofskog, Medicinskog i Fakulteta političkih nauka. Srećan sam kada čujem da sam nekoga zainteresovao za matematiku i nasmejao istovremeno.
Važno je da budemo dobro raspoloženi i onda lakše pamtimo. Naravno, sam sadržaj vežbi mora da bude kvalitetan i da pokriva gradivo, a ne samo da to bude zabava. Imam punu podršku profesorki koje su zadužene za taj predmet i to mi je dodatni vetar u leđa. Svaki komentar i sugestija mi znači.
Predajete Analizu sa algebrom u Matematičkoj gimnaziji u Beogradu već dve godine. Kakva je razlika između rada sa studentima i rada sa učenicima?
U radu sa studentima postoji ozbiljnija matematika, pa predstavlja veći izazov. S druge strane, rad sa mlađima je takođe veoma inspirativan. Više sam radio sa učenicima jer sam i tokom studija držao pripreme za takmičenje. Oni nam pokažu neke stvari koje mi ne vidimo ili zanemarujemo. Prijatna je atmosfera u odeljenju gde predajem. Njih ima 20 i svi su talentovani. Volim sa njima da razgovaram i o stvarima koje nemaju veze sa matematikom.
Učenici koje ste spremli za takmičenje postizali su značajne rezultate na državnom takmičenju. Savetovali ste ih da se nikada ne takmiče sa drugima, već sami sa sobom. Kada ste počeli tako da gledate na stvari?
To je povezano sa jednim lepim iskustvom od pre nekoliko godina kada sam trčao maratone. Išao sam na noćni maraton u Novom Sadu i na dva ultramaratona. Ultramaratoni su specifični jer su trase duže od 42 kilometra. To iziskuje veliku fizičku, a i psihičku pripremljenost. Spremao sam se sa jednom veoma lepom družinom Ultra Trkač Srbija. Taj maraton se zove ultramaraton samoprevazilaženja. Nije cilj da prestignemo jedni druge, nego da dođemo do cilja. Kada čovek trči 50 kilometara, to je zapravo borba sa samim sobom. Ta borba je najteža. Jedna izreka kaže da u svakom čoveku postoje dva vuka. Jedan je dobar, a drugi loš. Pobediće onaj koga više hraniš.
Tokom rada sa studentima/učenicima susretali ste se i sa onima koji su talentovani, a lenji i sa onima kojima neka oblast ne leži, ali su vredni. Šta savetujete prvoj, a šta drugoj grupi?
I sam sam imao period kad nisam bio vredan. To je neki nedostatak motivacije. Međutim, ako imamo neki talenat, treba da ga iskoristimo. Kad razvijemo tu sposobnost onda možemo i drugima da pomognemo, a ako smo lenji onda je talenat protraćen i nismo pomogli ni sebi ni društvu.
S druge strane imamo ljude koji za nešto nisu nadareni, ali se trude. Njima je budućnost svetla. Rad se zaista uvek isplati. Slažem se sa tim da postoje genetske predispozicije i talenat koji olakšavaju, ali mislim da je trud ključan.
Ko je Vaš uzor u poslu kojim se bavite?
Otac je bio osoba koja me je uvela u svet matematike. On je profesor na Mašinskom fakultetu. Dok sam živeo u Kragujevcu, išao sam sa njim u šetnje i on mi je davao da rešavam razne zadatke. Nekada mi je trebalo manje, a nekad više vremena, ali do rešenja sam stizao. Tada smo otkrili da imam dar za tu oblast.
Mirjana Katić je bila moja profesorka, a sada je direktorka Matematičke gimnazije. Imala je veliki uticaj na mene. Njena predavanja su bila veoma inspirativna i sadržajna. Pre nego što sam počeo da predajem pitao sam je da mi da savet. Rekla je da je važno da svoj entuzijazam prema matematici prenesem na učenike. Ta rečenica kasnije je postala moja vodilja.
Obrazovni sistem ima svoje vrline i mane. Na čemu mislite da je važno poraditi kako bi posta bolji?
Sećam se nekih nastavnika čije predmete nisam voleo, ali sam od njih čuo interesantne i poučne poruke koje su mi kasnije koristile. Deo časa posvećujem tome da dam učenicima životne savete. Dobri predavači su upućeni u materiju i stručni su, ali su ljubazni i imaju dobar pristup. Imao sam priliku da se susretnem sa takvim ljudima tokom svog školovanja i uvek sam na njihovim časovima i predavanjima dobro pamtio.
Smatram da se uloga nastavnika ne svodi isključivo na pojašnjenje gradiva. Drago mi je kada mogu pozitivno da utičem na ljude. Za mene je izuzetna čas kada mi neko kaže da sam mu uzor. Učenici su zato moja motivacija i mislim da svakog predavača upravo to treba da pokreće.