Kako bi u nekoliko rečenica opisala ko je Tea Kostić-Janković?
Ja sam neko ko, pre svega, voli život. Volim ljude i volim da tražim ono dobro u njima. Duboko sam uverena da za svaki događaj i situaciju postoji opravdani razlog, iako ga je ponekad veoma teško uočiti. Bez obzira što život sa sobom neminovno nosi gorčinu, tugu, a ponekad i beznađe, trudim se da pronađem njegove dobre strane i ono što ga čini zaista lepim.
Život je haotičan sa svim onim osećanjima koje izaziva u ljudskom biću, ali to jeste jedan od razloga što je toliko lep. Raznolikost. Sebe bih nazvala umetnikom. Verujem da posao umetnika sa sobom nosi veliku odgovornost prema svetu. Posao umetnika je da govori istinu, da budi uspavane, da podiže svest i uzdiže duh.
Ni jedan drugi posao nije toliko nesebičan, niti istinu govori na takav celovit i suštinski način. No umetnost ima još jedan važan zadatak, da ulepša bolne i teške trenutke i situacije, da pruži utehu i snagu ostatku sveta. Jedini način da se to ostvari jeste kroz istinsku ljubav. Istinsku ljubav, ali i strast prema umetnosti koja je odabrana kao medij, ljubav prema sebi i ostatku sveta.
Kako si otkrila svoj talenat za pevanje?
Tokom mog odrastanja, u mojoj porodici muzika je bila izrazito važna. Svako od članova moje porodice je imao vrstu muzike koju je slušao, ali to je samo podsticalo različitost i građenje sopstvenog ukusa. Već kao dete imala sam želju da igram i pokrećem se uz ritam koji mi prija, ubrzo potom je došlo i pevanje. Moji roditelji su uvideli moju ljubav prema muzici i ritmu, te su me upisali u muzičku školu na odsek za klavir.
Iako sam bila poprilično mala, članovi komisije na prijemnom ispitu bili su oduševljeni mojim sluhom i glasom. Već sa 6 godina se videlo da neporecivo imam smisla za muziku. U drugom razredu osnovne škole, zapazila me je profesorka muzičkog i odlučila da me pošalje na „Zlatnu sirenu”, takmičenje u pevanju. Osvojila sam prvu nagradu i preuzela me je druga profesorka muzičkog koja se bavila pisanjem dečijih pesama i vodila talente na dečije festivale. Ceo period osnovnog školovanja je prošao u putovanjima na raznorazne dečije festivale i takmičenja.
Kada se javila ljubav prema glumi?
Mislim da je ljubav prema glumi i pre svega sceni oduvek postojala u meni. Otkad znam za sebe maštam o tome da postajem glumica. Zamišljala sam sebe na sceni, ponekad bih, kada sam sama kod kuće glumila predstave iz svog sveta koji sam sama zamislila. Često bih zamišljala neke situacije i onda pričala sama sa sobom, vežbajući ton glasa i izražavanje emocija. Međutim moji roditelji su me usmerili u muziku i mislila sam da gluma nije za mene.
Do 25. godine me je bilo i sramota da priznam sebi, a i drugima, da je gluma ono čime bih volela da se bavim. Ne mogu tačno da kažem zašto me je bilo sramota, možda zato što sam uvek dobijala poruke od okoline da moja preterana teatralnost nije dobra i da treba da se umirim i budem tiša. Kada sam konačno prihvatila svoju teatralnost, umesto da je sputavam, priznala sam sebi da želim da budem glumica i krenula u školu glume. Sada sa sigurnošću mogu reći da je to najbolja odluka koju sam donela u životu. Ne samo zato što mislim da sam pronašla svoj put i svrhu, već zato što je ta odluka u potpunosti moja lična odluka.
Da li ti je gluma samo hobi ili imaš neke veće planove i ciljeve u vezi sa njom?
Mislim da je većina mog prethodnog odgovora dala odgovor i na ovo pitanje. Definitivno glumu ne smatram hobijem. Sada kada sam je otkrila, ne želim ničim drugim da se bavim. Postoje naravno strah i nesigurnost jer već imam 25 godina i povremeno se pitam da li sam zakasnila, ali se onda uvek ohrabrim time što verujem da sami stvaramo svoj put. Još uvek nemam određene i jasno definisane planove kako ću dalje u osvajanje svog cilja. Čim odlučim javljam!
Da li ti je naporno da postigneš sve obaveze i kako uspevaš da se organizuješ?
Odgovor je: prioriteti! U organizaciji vremena najvažnije je da se jasno definišu prioriteti. To je pola posla organizacije. Obaveze umeju da budu naporne, pogotovo kada se javi loše raspoloženje, ali treba imati u vidu čemu te obaveze služe, koji je njhov cilj. Lako je biti zadovoljan svojim životom kada znamo zašto radimo neke stvari koje se moraju, a nama se ne dopadaju i ne prijaju nam. Evo primera: ne volim da predajem engleski, to je obaveza koja mi najteže pada, uprkos tome držim privatne časove, jer od novca koji tu zaradim plaćam časove glume. Dakle zaključak je da kada imamo jasno definisane prioritete, obaveze koje manje volimo ili ne volimo uopšte dobijaju svoj smisao. Važno je uvek imati na umu zašto nešto radimo i šta time dobijamo.
Šta voliš da čitaš u slobodno vreme i da li postoji neka knjiga za koju smatraš da bi svi trebalo da je pročitaju?
Najviše volim da čitam drame. Šekspir je jedan od mojih omlijenih dramaturga i smatram da je jedan od klasika koji spada pod obaveznu literaturu „Hamlet“, a kad već govorimo o drami, još jedno delo koje bih apsolutno preporučila jeste „Tramvaj zvani želja“ od Tenesi Vilijamsa. Najviše volim knjige koje su pisali Englezi i Amerikanci. Virdžinija Vulf je jedna od mojih omiljenih pisaca, ali i u srpskoj književnosti neosporivo postoje dela koja su za mene u rangu sa najboljim knjigama ikada napisanim. Jedan od takvih pisaca je definitivno Miloš Crnjanski. Pod obaveznu literaturu od njega spada „Lament nad Beogradom“ i naravno „Seobe“. Volim da pročitam i po koji detektivski roman, a ponekad i ljubavni. Najlepsi ljubavni roman koji sam pročitala je „Poslednji anđeo“ od Endrua Dejvidsona.
Da li ti se dešavaju momenti kada kloneš dugom ili izgubiš samopouzdanje i kako uspevaš da ih prevaziđeš?
U životu uvek postoje teški trenuci pored onih lepih. Obeleženi smo svojim životnim pričama, ožiljcima koje nosimo iz raznoraznih bitki koje smo vodili sa drugima, ali i sa sobom. Potpuno je normalno da se dogodi da klonemo duhom. Imam svoje trenutke slabosti, dešava mi se da pomislim kako nisam dovoljno dobra da ispunim neke izazove u životu i onda se povlačim u sebe. Moje samopouzdanje je prilično krhko i lako ga je poljuljati, a povremeno i slomiti. Ali posle svakog takog životnog trenutka, nakon što ga prevaziđem, steknem neku vrstu imuniteta na takve životne situacije i retko mi se dešava da zbog iste stvari klonem duhom dva puta.
Prevazilazim svoje trenutke slabosti u većini slučajeva sama, ali ne mogu da ne pomenem i podršku koju mi pružaju prijatelji i porodica. Veoma je važno imati iskrene ljude oko sebe u životu, jer će oni uvek nazvati stvari pravim imenom, ali ne da bi nas omeli, nego da bi nas podržali. Kada mi se pojavi sumnja u sebe, uglavnom sačekam da prođe sama od sebe, jer jutro je pametnije od večeri. Još jedan od alata koje koristim za prevazilaženje loših situacija je iskren razgovor sa sobom. Priznam sebi kako se osećam, a onda se postavim kao svoj najbolji prijatelj, kako bih se postavila prema bilo kome od mojih prijatelja i uz pomoć ljubavi prema sebi, uspem da se vratim snažnija nego pre. Kada baš zagusti, okrenem se nekoj od najboljih prijateljica da me posavetuju.
Da možeš da oživiš neki istorijsku ličnost i postaviš joj neko pitanje, ko bi to bio i koje bi pitanje postavila?
Ovo bi definitivno bila Margaret Tačer. Prva žena koja je dobila najvišu funkciju u jednoj državi. Iako je bila hladna i veoma proračunata ona je apsolutna inspiracija za mene. Ponekad imam utisak da mi fali pomalo razuma, jer uglavnom donosim odluke iz strasti i emocija, tako da bi mi Margaret Tačer savršeno pomirila um i razum. Pitala bih je koji je jedini način da se uspe u životu u onome što volimo i da mi pokaže kako. Zato što postoje mnogi ljudi koji će vam reći kako, ali nema ih mnogo koji će vam pokazati kako. Mislim da je ona neko ko bi, bez sumnje i zadrške mogao da pokaže kako. Ona je jedna od najsnažnijih žena istorije.
