Šarmer po profesiji, uporan i strastven po opredeljenju, profesionalni glumac u najavi, Vladan Čalija je veoma brzo sebi utabao put do zvezda. U tome su mu pomogli i neki veliki ljudi na čelu sa Ružicom Sokić. Svima njima odužio se svojim uspesima i knjigom „U svijetu čuda”. Uz to je proglašen za najboljeg u kategoriji glume u okviru manifestacije „Otvorena scena 2016”.
Kada ste shvatili da je glumačka profesija Vaš pravi put?
Znate kako, ja to sebi nikada nisam rekao. Prvo sam hteo da budem kuvar, pa trgovac, te onda učitelj... ali sam nasumično i glumio. Ta želja da budem glumac se nije najednom pojavila, to se razvijalo godinama. Sve su to bile fatalne ljubavi, koje na kraju splasnu. Gluma je izgleda potreba, ona izlazi iz mene..
Koliko je lik Ružice Sokić imao uticaja na Vaš lični i profesionalni razvoj?
A da, to me svi pitaju. Jeste, umnogome. Kad sam saznao da je bolesna u meni se nešto desilo. Nakon njene smrti otišao sam u Beograd, obišao njen grob i tu upoznao njenog supruga. Kasnije sam dolazio svaki mesec kod njega u stan, davao mi je džeparac, razne knjige, ikonu Svete Petke koju je Ruža nosila sa sobom. Rekao je da će me ubaciti u „Dadov” ali nisam hteo. Naučio sam nešto malo i otišao da polažem kod Mande. I primili su me.
Da li je put od Bijeljine do Beograda i „dasaka koje život znače” bio naporan?
Kad pomislim kako mi je bilo prvih dana i prvih časova u Beogradu, naježim se, verujte mi. Nije bilo lako. Srećom, moja priroda je prilagodljiva okolnostima, snalažljiv sam sam po sebi. Rekao sam da sam došao i da mi nazad nema. I danas tako mislim. I za stan je bilo teško, prespavao bih kod Dejana Joveljića, rođaka, fudbalera u Crenoj zvezdi.
No, i danas, četiri godine kasnije, stalno putujem iz Bijeljine u Beograd i to mi ne predstavlja problem.
Koje su to sve glumačke veličine koje ste do sada upoznali?
Imao sam veliku sreću da me je Manda primio. Posle njegove smrti, došao je Glogovac. Tužna priča. Nesretna sudbina. Mnogo mi ih je žao. Imali su još mnogo toga da nam darivaju. „Božija pravda je često nepravda”, kaže Isidora Sekulić. Verujte mi, tako je. Podršku sam imao i od porodice Bate Živojinovića, njegove divne Lule, sina Miljka, unuke Dine. Tu je i Branka Veselinović, najstarija srpska glumica. Zatim Vlada Petrić i Dara Čalenić, Veca Veselinović, Nađa Rodić, Gorica Popović, Sofija Juričan, Andrija Kuzmanović... Janketići. Mišu ne znam, njegovu ženu, glumicu na Terazijama znam. Iz Sarajeva je, kao i moji rodom. I Milica Kralj, naravno.
O čemu govori knjiga koju ste napisali?
Moja knjiga govori o mom životu. To je dnevnik, tako sam je okarakterisao. Nije ništa pretenciozno i ništa literarno. Tu su ispoljene moje emocije. Bio je to jedan težak period i ja sam pišući bežao od njega. Beležio sam sve što sam mislio da će biti zanimljivo i vredno sačuvati bar na papiru. Svakako, sve je sačuvano u mojim mislima. Beležio sam događaje sa glumcima, moje ljubavi, unutrašnje borbe...
Da li se vaši snovi ostvaruju? Da li ste maštali o svemu što vam se dešava?
Imam zacrtan cilj i stremim ka njemu. Dovoljno sam sazreo da znam šta mogu a šta ne. Kao mali, bio sam dosta drugačiji od svojih vršnjaka i kola su se na meni, baš zbog te različitosti, uvek lomila. I kad sam bio kriv i kad nisam. Kroz sve to sam prolazio hrabro, nisu me mogli pokositi negativni ljudi i u tome je suština uspeha - ne obazirati se. Izabrao sam svet mašte i u njemu mi je lepo. A što se tiče maštanja, ja sam oduvek maštao. Samo realno maštam. Jedino u ljubavi ne umem da koristim raciju. Naučiću, nadam se.
Glumite, putujete, pravite ikebane..Kako postižete sve to?
Nemam pojma, verujte mi, odakle mi tolika energija. Ali to je važno i za glumu. Energija, šarm, da ste temperamentni, harizma - to je ono najvažnije. Meni su bar stariji glumci rekli da to posedujem. Kažu: „Ti se sa osmehom ...” Ja i opsujem sa osmehom. Sećam se, kada bih se s nekim posvađao u srednjoj školi, tome su se svi smejali onda se i ja na kraju zasmejem i pomirim se.
Da li mislite da se isplati ostati dosledan sebi i svojim snovima, po svaku cenu?
Da, po svaku cenu. Bar ja tako razmišljam. Prijemni na glumi je lična stvar profesora. Da li mu se sviđate ili ne. Zamislite, po nekoliko puta su polagali Bata Živojinović, Bata Stojković, Ruža Sokić, Dana Makismović, Mira Karanović, Nikola Kojo... Nije moguće da jedan profesor misli da je neko talentovan a drugi za tog istog da nije. A bilo je i profesora koji su se, čuo sam, a i pročitao, hvalili kako nisu primili, recimo, Nedu Spasojević, Krivokapića, Miru Karanović.
Na kraju, ovom mladom glumcu možemo samo poželeti da istraje u onome što je naumio, i da na „daskama koje život znače” odigra najveće glumačke uloge.
