Istorija i budućnost lobiranja

Kako je sve počelo?

Ako u cilju ubrzavanja priče i držanja teme, ovog puta zaobiđemo vladarske palate i dvorane na njima, koji su u određenim situacijama vršili intervencije identične intervencijama savremenih lobista, možemo reći da lobiranje vuče svoje korene iz 17-og veka i engleskog parlamenta. U parlamentu je u to vreme postojala određena soba, predvorje (lobby) gde su poslanici mogli da primaju građane. Međutim, pravo mesto rođenja zapravo su Sjedinjene Američke Države a prvi zabeležen slučaj lobiranja datira iz 1792. godine.

Willard Hotel bio je u to vreme centar okupljanja značajnih ljudi Vašingtona, među kojima su bili i mnogi kongresmeni kao i tadašnji predsednik Grant koji je dolazio na piće svakog popodneva. Ovu činjenicu koristili su mnogi kako bi do predsednika došli na lakši način a on je sve njih, koji su ga čekali u hodniku, nazvao lobistima. Već sredinom 19-og veka utvrđuju se pravila lobiranja u američkom kongresu a samo lobiranje u to vreme doživljava vrhunac.

Ko je lobista?

Na ovaj ili onaj način, lobista je svako od nas. Svako se ponekada nađe u situaciji da treba da određenu informaciju dostavi na određeno mesto, kaže par lepih reči o nekom i iznese argumente u korist donošenja neke odluke. Lobira se danas na svakom koraku: u zemljama u tranziciji kao što je Srbija fenomen lobiranja često se povezuje sa ugovorima sklopljenim „ispod žita“ ali lobira se u i američkom kongresu i u žiriju za dodelu Nobelove nagrade, i u opštinskoj vlasti i među nastavnicima koji u osnovnoj školi dodeljuju titulu đaka generacije. Lobist može biti svaka osoba koja može da dođe do nekog centra odlučivanja i utiče u skladu sa svojim ciljevima.

Današnji lobisti su mlade poliglote, obrazovane na prestižnim evropskim univerzitetima, poznavaoci evropskih studija i insitucija EU. Postoje odseci koji se direktno bave obukom za lobiranje ali tu se svakako ne radi o jednoj već o čitavom spletu veština. Nama najbliži fakultet gde se može steći kvalitetno obrazovanje ovog tipa jeste European University u Firenci.

Definicija lobiranja

Neka jedinstvena definicija ne postoji, ali kada se govori o lobiranju uvek se podrazumeva komunikacija među ljudima, tehnika javnog zagovaranja, umetnost ubeđivanja. Lobiranje je, najzad, niz akcija kojima se želi izvršiti uticaj na donosioce odluka. U cilju uspešnog lobiranja neophodno je biti efikasan u svakom koraku koji ono podrazumeva: prikupiti prave podatke i sprovesti analize, predstaviti, prezentovati na pravi način i ukazati na važnost činjenica koje mogu da utiču na centar moći.

Lobiranje i demokratija

Lobiranje je jedna od kontroverznih profesija, često se meša sa korupcijom ali optimisti ipak žele da ovaj fenomen vide zapravo kao jedan od najefikasnijih vidove borbe protiv korupcije.
Demokratija podrazumeva da svaki građanin ili grupa građana ima pravo da se oglasi i učestvuje u političkom životu države. Onog trenutka kada političke organizacije pokažu da ne žele ili nisu u stanju da ostvare želje birača, na scenu stupaju lobisti. Tako na jednoj strani imamo vlast u kancelariji a na drugoj paralelnu vlast u hodnicima (lobby).

Danas je, kako pravo, tako i obaveza svakog građanina da utiče na donošenje odluka od javnog značaja. Lobisti nisu osobe koje rade na ivici zakona već punopravni učesnici u demokratskom procesu gde svaka grupa ima pravo da iz pozicije svog interesa utiče na donošenje odluka.

Dve krucijalne stvari zbog kojih je lobiranje neophodan element društva jeste premošćivanje informacijskog problema (niko ne poseduje sve informacije i lobisti su često tu da samim činom informisanja ostvaruju ciljeve) i to što se lobiranjem nadomešćuje nedostatak neposredne demokratije pa je tako u potpunosti demokratska tekovina. Lobisti omogućuju svakoj interesnoj grupi da bude ravnopravna sa ostalima i tako nastaje zdrava konkurencija projekata i ideja, veća uravnoteženost društva i više mogućnosti za racionalniji i demokraskiji izbor.

Lobiranje danas i sutra

Brisel je trenutno lobi prestonica nakon što je sa preko 10 hiljada lobističkih organizacija premašio čak i Vašington. Ovakav status Brisel nije postigao samo činjnicem da se lobiranjem države bore za ulazak u EU ili bolji status u njoj već i zbog fondova EU iz kojih se finansiraju projekti iz čitave Evrope te danas svaka ozbiljna konsalting agencija ima i svoju lobističku organizaciju pomoću koje jača imidž svojih klijenata.

I na državnom nivou danas se uveliko lobira. Svako po državu bitno pitanje praćeno je i angažovanjem lobista u međunarodnim institucijama koje su nadležne po toj stvari.

Kakva je situacija u Srbiji?

Udruženje Lobista Srbije na polju svog delovanja ima dve misije: afirmaciju profesije lobiranja i edukovanje svih onih koji žele da se bave lobističkom delatnošću, kao i pružanje pomoći u želji da se donese Zakon o lobiranju koji će urediti oblast uticaja u postupku javnog odlučivanja. Srbiја bi, pоtpоmаžući prоfеsiјu lоbirаnjа, stvоrilа grupu dоbrо оbučеnih svојih lоbistа којi bi rаdili u коrist držаvnih intеrеsа nа mеđunаrоdnоm plаnu kao i približavanju na putu Evropske Unije ili, sada aktuenije, kandidovanje Vuka Jeremića za mesto predsedavajućeg Generalnoj skupštini UN.

Problem nastaje kada ne postoje propisi koji regulišu opseg i kontrolu lobiranja pa tada lako postoji mogućnost da se sa zvanične skrene u sivu zonu. Ovo je slučaj sa zemljama koje još uvek nisu dublje zakoračile u demokratske tekovine ali je mogućnost prelaženja granica uvek prisutna i onde gde je lobiranje regulisano i ima dugu tradiciju. Tako je i Evropski parlament prošle godine zatresla afera direktnog podmićivanja trojice poslanika iza koje je stajala grupa novinara koja je ovim činom probleme vezane za moguće zloupotrebe lobiranja želela da stavi u žižu interesovanja nadležnih institucija.