Svi u gimnazije!

UKRATKO, Srbiji nedostaju fakultetski obrazovani ljudi. Ovo je osnovni problem oko koga je koncentrisana nacionalna strategija za reformu obrazovanja na kojoj se radi. Kada se ovaj podatak pomene uz onaj drugi, da na birou rada čeka čitava armija ljudi sa diplomom fakulteta, nije se teško zbuniti. Ali dugoročne strategije u očekivanju nekih lepših vremena nameću nam imperativ da se i na ovom polju bude konkurentan sa ostatkom sveta.

Prihvatanje modela celoživotnog učenja i uzimanje u obzir ideje da se srednja škola učini zakonski obaveznom neki su od planova na kojima se radi. Ono što je naročito zanimljivo jeste stvaranje strategije kojom će se oko 50% osnovaca opredeljivati za gimnazije, što bi bilo dvostruko više u odnosu na sadašnju situaciju. Ovo je logičan sled stvari ako se zaista želi povećati broj studenata jer su gimnazije osnovni izvor za studiranje na akademskim studijama, rasadnik budućih stručnjaka.

„Porastom broja učenika koji će ići u gimnazije podiže se opšti obrazovni nivo nacije uz znatno manja ulaganja“ kaže u svom tekstu objavljenom u Politici Ivan Ružičić, zamenik predsednika Zajednice gimnazija Srbije. On kaže da je generalno dobro što veliki deo učenika nakon srednje stručne škole upisuje fakultete i ne odlazi direktno na tržište rada, ali problem vidi u tome što ovi učenici znatno teže savladavaju fakultetsko gradivo od svršenih gimnazijalaca. Sa druge strane, srednje stručne škole koštaju državu znatno više od gimnazija pa se u tome ogleda neefikasnost trenutnog sistema školovanja.

Ako učenik u čije je školovanje uloženo više novca odlazi na fakultet sa slabijom potporom od onoga u koga je uloženo manje, onda je jasno da nešto nije u redu i da se tu radi o svojevrsnom luksuzu koji ni mnogo bogatije države sebi ne bi priuštile. Usmeravanjem mladih ljudi u gimnazije postiglo bi se, tako, povećanje obrazovnog nivoa nacije uz znatno manja ulaganja.

Pozitivna stvar ovog dugoročnog projekta je i u tome što ne zahteva velika ulaganja već samo njihovo preusmerenje. Jedan drugi aspekt nove strategije podrazumeva težnju ka ostvarivanju jednosmenskog rada svih škola i to otvara nove probleme s obzirom na limitiranost broja učenika (maksimum 1000) koje bi škola smela da primi.

Takođe, planira se i veće usmeravanje gimnazijalaca ka konkretnim fakultetima tako što bi nastava na prvoj godini bila identična za sve a zatim bi se učenici na svakoj godini usmeravali prema svojim afinitetima do konačnog broja od četiri smera za maturante koji bi pokrivali: jezike, humanističke nauke i filozofiju, računarstvo i prirodne nauke.