Ljubiša Šljivić je apsolvent Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu. Zaljubljenik je u putovanja, biciklizam, poeziju, planinarenje, prirodu. Ima skoro 200 napisanih pesama.
Nominovan si za Đurđevdansku nagradu u oblasti humanitarnog rada, šta za tebe predstavlja ova nagrada?
Nominacija za Đurđevdansku nagradu grada Kragujevca u oblasti humanitarnog rada je za mene bila potpuno neočekivana. Bio sam potpuno zatečen u momentu kada sam saznao da je gospođa Slavica Lukić ispred Humanitarnog radija predložila baš mene za ovu nagradu.
Posebno me je zadivio broj sugrađana, kulturno obrazovnih ustanova, organizacija i udruženja koji su mi dali podršku. Nagradu nisam dobio, ali moram da naglasim da sam izuzetno ponosan što sam bio jedan od nominovanih za ovu prestižnu nagradu grada Kragujevca. Zahvalan sam svima koji su mi na bilo koji način pružili podršku.
Kako si došao na ideju da kreneš na putovanje humanitarnog karaktera? Kako je izgledalo odlučiti se na tako dalek put?
Avanturista sam po prirodi i san o putovanju biciklom traje prilično dugo. Najteže je bilo odlučiti se za prvi put, kada sam biciklom, potpuno sam, otišao do Barselone. Ta avantura je bila prekretnica za sve što mi se kasnije dešavalo.
Otkako sam se vratio iz Barselone razmišljao sam o narednoj destinaciji. I eto, Portugal je odavno na „listi želja“ zemalja koje bih voleo da posetim jednog dana. Prvobitna ideja mog saputnika na ovom putovanju, Vedrana, i mene je bila da vozimo do Moskve.
U dogovorima oko detalja putovanja, saglasili smo se da zbog loših vremenskih uslova ne želimo da vozimo do Rusije i za manje od pet minuta smo se dogovorili da naša destinacija bude Portugal, bez ikakve provere kilometraže u tom momentu. Potom smo odlučili da ostvarenjem našeg sna pomognemo nekome da ostvari svoj san, a ko pritom nije bio u mogućnosti da to učini sam.
Osmišljeno je tako da ko god pošalje dva sms-a, odradi snimak ekrana i pošalje nam u inboks i za uplate preko 500 dinara, donesemo neki suvenir sa ovog putovanja: školjke, magnete, razglednice. Iskreno, nisam očekivao da će narod tako masovno podržati našu humanitarnu akciju, ali, eto, pokazalo se još jednom, da možemo mnogo toga da postignemo kada se udružimo.
Poslednjeg dana mog boravka u Lisabonu javljeno mi je da je mala Milica za koju smo prikupljali novac, dobila datum za operaciju. Ona je kasnije uspešno operisana i zaista sam ponosan na sve koji su pomogli da ova akcije bude uspešno sprovedena.
Koje utiske i iskustva nosiš sa putovanja? Šta je na tebe ostavilo najjači utisak?
Avantura do Portugala mi je, pre svega, pomogla da još bolje upoznam sebe, promenila mi je ugao gledanja na neke stvari u životu. Upoznao sam razne države i kulture, video sam kako zapravo „dišu“ metropole, manji gradovi, sela izvan naših granica, ali ono najvrednije, upoznao sam mnogo ljudi i slobodno mogu reći, stekao mnogo prijatelja sa kojima sam i danas u kontaktu.
Tokom 52 dana putovanja do Portugala (ukupno 61), svašta se dešavalo, detaljnije ću o tome u knjizi koju pišem (malo se odužilo). Ukratko, uživao sam u izlascima sunca iznad Jadranskog mora, Atlantskog okeana, planina, a potom, na kraju dana gledao kako ono zalazi među brda, uranja u more i okean (ujedno jedan od najlepših zalazaka sunca u Sagresu).
Spavao sam po plažama, planinama, pod mostom, na samoj granici Španije i Francuske, čekao da sve utihne kako bi našao mesto za divlji kamping, neretko se sakrivajući od policije. Gubio sam se u kanalima južne Francuske, spavao na klupici okružen policijskim patrolama u Đenovi, noćio sam i u prostorijama ruske pravoslavne crkve u Španiji, jedinoj na koju sam naišao tokom putovanja.
Vozio sam kroz pustinju Tabernas u Španiji, kroz predele u kojima je stalo vreme, gde su tropske vrućine sve uništile, potom, kroz razne nacionalne parkove. Uživao sam u zvezdanom nebu Sagresa, tj. kraja sveta, kako ga zovu, lutao uskim i pitomim ulicama Portugala, sve do Lisabona. Imao sam i tu priliku da vidim kako izgleda i život u kamionu nedelju dana, na putu nazad, za Srbiju.
Naravno, tu je i manje lepa strana priče, dešavalo se da zakrče creva, da nestane vode, vodiš bitku sa vetrom, kišom, grmljavinom i onu najtežu, sa samim sobom. Dešavali su se i momenti psihičkog pada, zafale ti tvoji, najbliži, prijatelji, tvoj grad...
Najjači utisak na mene je ostavio momenat kada sam ugledao kopno Afrike sa brda iznad Tarife, grada u Španiji.
Od Afrike me je delilo 14 km Gibraltarskog moreuza i taj momenat, kada sam ugledao kopno Afrike sa leve strane - bilo je vedro, jako toplo, a pirkao je i neki vetrić, vidiš vodenu površinu i ne tako daleko – kopno – Afrika. To je definitivno najjači utisak ostavilo na mene.
Studiraš ekonomiju, voliš biciklizam, pišeš pesme, šta je to što kod tebe povezuje ove različite oblasti i koja te najviše ispunjava?
Zaljubljenik sam u prirodu, putovanja, turizam uopšte. Završio sam srednju školu Toza Dragović, smer turistički tehničar, pa sam iz tog razloga i upisao smer turizam i hotelijerstvo na Ekonomskom fakultetu.
A poezija je za mene, baš kao i biciklizam – ljubav. Volim da čitam poeziju, volim da je pišem, opušta me. Vožnja bicikle me, takođe, čini opuštenim, smirenim, zaista uživam dok vozim.
Pa eto, neka odgovor na prvi deo pitanja bude – ljubav.
Ako bih birao između ove tri oblasti, onda definitivno biciklizam.
Kako si došao na ideju o pokretanju bloga „Dnevnik jednog bicikliste“?
Dok sam vozio do Barselone, 2017. godine, desilo se na putovanju svašta nešto. Po povratku sa puta na internetu sam objavio neke svoje tekstove koji su naišli na pozitivne reakcije čitalaca.
Tako da je ideja za ovu godinu bila da napravim facebook stranicu i da (pored dnevnika koji sam nosio sa sobom i u koji sam pisao neke detalje koje nisam objavljivao na internetu i koje čuvam za knjigu) svakodnevno objavljujem šta se to meni dešavalo tog dana.
Ovo se pokazalo kao ispravno i dobio sam dosta poruka gde su mi ljudi govorili da uz jutarnju kaficu čitaju moje događaje iz prethodnog dana, (jer sam uglavnom objavljivao tekstove na kraju dana, često u kasnim satima) i da su saosećali sa nekim mukama, ali i srećnim momentima kroz koje smo moj prijatelj i ja prolazili, što mi je zaista drago.
Šta te najviše pokreće i inspiriše za ovakve uspehe?
Kao što sam već spomenuo, za mene je ovaj vid putovanja nešto u čemu uživam, tako da mi ne treba neka posebna inspiracija. To me čini srećnim i mislim da sve što je došlo nakon toga, pa i sam uspešan dolazak u Lisabon, da je sve to došlo kao rezultat toga što sam sve radio sa dosta ljubavi i jakom voljom. Mislim da je to formula čime god da se bavimo u životu.
Šta je sledeće? Imaš li u planu da se ponovo angažuješ na sličnim projektima?
Ako uzmem u obzir da sam planirao da vozim do Rusije i u roku od pet minuta odlučio da vozim do Portugala, mislim da ni sam ne znam u ovom momentu koja je naredna destinacija. Imam nekoliko zanimljivih destinacija u glavi, ali neka ostanu tajna.
Šta bi poručio svim mladim ljudima danas? Postoji li neka tajna za ostvarivanje snova i ciljeva koju bi mogao da im otkriješ?
Nema neke posebne tajne, verujem da svako od nas ima neki dar i nešto što nas čini srećnim – neka pronađu šta je to što njih čini srećnim i neka se posvete tome. Biće tu i padova, oni su sastavni deo puta ka nekom uspehu i nikoga nisu zaobišli, samo neka ne odustaju i rezultati će doći.
Na svom primeru sam video da koliko god neverovatni bili – snovi jesu ostvarivi!
