Prokrastinacija je latinski izraz za odlaganje obaveza, kada student mora prvo da prošeta, pogleda (samo) jednu epizodu serije, ili radi bilo šta drugo, pa tek onda krene sa učenjem.
„Prokrastinaciju iskusimo kada izgubimo iz vida dugoročne ciljeve i umesto toga se fokusiramo na atraktivne kratkoročne poduhvate”, govori Jana Kinel, psihološkinja sa Univerziteta u Ulmu. Ona smatra da su neki ljudi skloniji prokrastinaciji od drugih. Takođe, navodi da je za izbegavanje prokrastinacije potrebna veoma jaka samokontrola: „Ono što radimo mora konstantno biti zaštićeno od različitih vrsti prokrastinacije”, navodi ona. To može biti jedan klik na internetu, veoma jednostavna distrakcija koja nam je na dohvat ruke.
Ona navodi da postoje dve vrste prokrastinacije: disfunkcionalna i funkcionalna. Prva vodi ka patnji osobe, ona ne uspeva da završi posao i pati zbog toga, no ne uspeva to da promeni.
Funkcionalna prokrastinacija, gde odlaganje posla može biti shvaćeno kao svojevrsna „mikro-pauza“, nasuprot disfunkcionalnoj, ne dovodi do patnje osobe. Recimo, na poslu ljudi prave pauze kako bi proverili notifikacije na telefonu te popričali sa kolegama, što može biti korisno.
Veoma je važno i radno okruženje, ukoliko je puno distrakcija, koncetracija postaje težak poduhvat. Ako su zadaci dosadni, podsvesna želja za odlaganjem postaje još jača.
Kimel kaže da postoje načini da se suprotstavimo ovom problemu. Veoma bitno je formulisanje jasnih i dugoročnih ciljeva i stalan rad na njima. Ljudi koji imaju višak slobodnog vremena treba da rasporede najvažnije zadatke u deo dana u kome su najproduktivniji – neki su aktivniju ujutru, dok su pojedini ljudi na vrhuncu mentalnih kapaciteta noću.
Telefon, kao potencijalno najveću distrakciju, najbolje je da ostavimo u drugoj prostoriji tako da, ukoliko poželimo da proverimo notifikacije, moramo da ustanemo i odemo po njega.
Izvor: DW
