Za iSerbia portal, Tamara objašnjava kako je to raditi na televiziji čiji se program zasniva na naučnom i obrazovnom sadržaju.
Kako je došlo do toga da se, kao student koji studira prava i nema mnogo dodirnih tačaka sa televizijskim medijima, zaposliš na „Srpskoj naučnoj televiziji?”
Filologija je, pored prava, moja velika ljubav. Završila sam filološki smer u smederevskoj Gimnaziji, tamo bila veoma uključena u sve sekcije koje su se ticale književnosti i jezika. Uvek me je privlačila i veština lepog govora, pa sam bila i deo retoričkih sekcija, učestvovala na „Stihoviji” (takmičenje u recitaciji na stranim jezicima). Otuda ne čudi što sam na fakultetu deo redakcije „Studentska revija za ekonomsko pravo”, u kojoj sam zvanični „PR”, i pored toga sam neko ko je imao i svoj rad objavljen u specijalnom broju časopisa. To je dovelo do toga da radim na predstavljanju časopisa na SNTV, u aprilu 2017. godine, kada sam od direktora i glavnog i odgovornog urednika SNTV Živojina Petrovića, dobila ponudu da postanem saradnik na televiziji.
Šta sve podrazumeva funkcija zamenika glavnog i odgovornog urednika „Srpske naučne televizije?”
Kako i sam naziv funkcije kaže, znači da ja, između ostalog, pomažem u uredničkoj sferi. Brinem se o različitim stvarima. Na primer, mi, kao jedna neprofitna televizija, apliciramo na različite javne konkurse, gde neke od njih raspisuju i različita Ministarstva, i ja tada pomažem na pisanju projekta za apliciranje. Pored toga, saradnik sam direktora za stvari poput pisanja najava i „offova” za određene emisije. Učestvujem u kreiranju važnih projekata poput „Vitezova naše slobode” na kojem smo dugo radili, jer je značajan i istorijski i kulturno za našu zemlju i zahtevao je mnogo rada. Prikupljeni materijal o nosiocima Karađorđeve zvezde s mačevima je trebalo sortirati, zatim ga obraditi, pisati odgovarajuće tekstove. Često je potrebno stilizovati i lektorisati objave na Fejsbuku, generalno raditi i sa voditeljkama na tome kako izgovaraju neke akcenatski problematične reči. Važno je naglasiti da moj posao nije ograničavajuć, nije zatvoren krug poslova, već podrazumeva mnogo novog, neočekivanog i kreativnog rada.
Kako izgleda tvoj uobičajeni radni dan?
Pored toga što sam zamenik urednika, ja sam i voditelj na televiziji. Moje radno vreme nije fiksno. U suštini sam pola radnog vremena u kancelariji. Tamo sam obavezno četiri sata dnevno, ali kad god treba nešto dodatno završiti, mogu da radim i od kuće ili da ostanem duže, a kada imam zakazano gostovanje, onda se moje radno vreme prilagođava zakazanom terminu emisije.
Koliko je teško uskladiti jedan ovakav posao i studiranje?
SNTV promoviše mlade talente, ljude koji ostvaruju sjajne rezultate u onome čime se bave. Pored toga što odlaze na razna međunarodna takmičenja, vrlo su uspešni, dobri, kreativni studenti i oni su dobar primer kako je to uskladiti jedan svoj dan. Od njih sam mogla da učim. U suštini, sa dobrom organizacijom ništa nije nemoguće i sve može da se postigne. Samo je bitno da voliš ono što radiš i da se revnosno posvetiš svim svojim aktivnostima, da posao ne otaljavaš već da ga obavljaš temeljno. Treba se posvećivati i davati celog sebe u onom što radiš.
Tvoja trenutna pozicija na SNTV vrlo je ozbiljna. Koje bi svoje sposobnosti izdvojila kao presudne za napredovanje do tako važne funkcije?
Kako se kaže, ne treba biti lažno skroman, jer uvek treba istaći svoje kvalitete, pogotovo u današnje vreme kada smo svi na tržištu rada. Ali, ne treba da budemo ni previše pretenciozni kada govorimo o sebi. Sebe, pre svega, smatram osobom koja voli da uči, da radi. Smatram da se niko nije naučen rodio. „Scio me nihil scire” jedna je od mojih omiljenih izreka i u životu se vodim time da u stvari nikad ne znamo dovoljno i da uvek treba učiti i napredovati, jer ako ne idemo napred, to znači da nazadujemo.
Koliko ti je bilo teško da se uklopiš u kolektiv i u kojoj meri je, prema tvome mišljenju, bitna saradnja da bi rad na televiziji dobro funkcionisao?
Budući da televizija prodrazumeva kolektiv gde ste vi nužno upućeni jedni na druge i gde morate da sarađujete, presudno je da ne odudarate od tog kolektiva, da sebe doživite kao deo jednog „podmazanog” i uigranog tima, u kojem niko ne štrči. Meni je bio cilj da se sa svojim kvalitetima uklopim u već postojeću strukturu i ne bih mogla da kažem da mi je bilo teško jer su moji saradnici zaista predivni. Tu mogu da izdvojim, pored našeg direktora i Grigorija Lalovića, Aleksandru Vasiljević, Krunu Kablar, Saru Jovanović, kao i ostale sa kojima imam dobru saradnju, uz uzajamno poštovanje.
Koja si nova znanja i sposbnosti usvojila, ili još uvek usvajaš, radeći ovaj posao?
Posao na televiziji, i ne samo na televiziji, već generalno u medijima, bili oni štampani ili u usmenoj formi, takav je da se stalno uči nešto novo, rade se kreativne stvari, ni u jednom momentu se ne upada u neku rutinu i monotonost. Mogu da naglasim da sam još više naučila i osnažila svoj timski duh, naučila sam kako da budem kreativna i da tu kreativnost izrazim u situacijama u kojima nešto radim po prvi put. Takođe, naučila sam da radim brzo onda kada imam ograničene rokove, trudeći se da posao ipak bude obavljen što kvalitetnije moguće.
Srpska naučna televizija pruža potpuno drugačiji sadržaj od onog na koji je prosečni gledalac televizije u Srbiji navikao. Šta ti, sa tvojim kolegama, biraš kao sadržaj emisija i koja je, u tom smislu, vaša ciljna grupa gledalaca?
Ono što je jasno kada se izgovori ime SNTV, to je da je to televizija posvećena naučnom i kulturno-obrazovnom sadržaju. Mi smo pre svega televizija okrenuta pozitivnim stvarima, kod nas nećete videti ništa loše i negativno. Mi propagiramo dobre, tradicionalne i moderne vrednosti, sve ono iz čega naši mladi naraštaji mogu da uče. U moru današnjeg sadržaja koji je, nažalost, takav kakav jeste, SNTV se svojim sadržajem izdvaja i nada se da će uticati na sve one koji vole dokumentarni program, kulturne i obrazovno-naučne sadržaje, na sve one koji ne pristaju na manje i na ono što im se svakodnevno plasira. Otuda su nam ciljna grupa svi ljudi, naročito mladi, kao i naša naučna i akademska javnost.
Ovaj posao doneo ti je i mogućnost intervjuisanja različitih ličnosti. Koji bi intervju naročito izdvojila kao tebi bitan i zbog čega?
Među preko 30 intervjua, koliko sam ih do sada uradila, svaki mi je bio podjednako zanimljiv i bitan, bilo da se radilo o sportu, očuvanju kulturne baštine ili nečem trećem. Vi na poslu ovakvog tipa upoznajete različite organizacije, ljude različitih godišta i to je samim tim široka galerija ljudi, kako bi to rekao Balzak, i svaki put je u pitanju drugačiji tip ličnosti koji intervjuišete. Ali ako bih baš morala izdvojiti nekoga, onda bi to bio intervju sa košarkašicom Natašom Kovačević, jednom devojkom koja je samo godinu dana starija od mene, a koja zrači tolikom pozitivnom energijom da je nama tada, kao retko kada, studio bio pun pozitivnih vibracija i on mi je ostao u jednom od najlepših sećanja. Izdvojila bih, takođe, intervju sa članicom „Ninovog” žirija Tamarom Krstić, književnom kritičarkom sa kojom sam imala ne tako svakidašnju priliku da popričam o stanju u našoj književnosti i književnoj kritici o kojoj vi danas na žalost nećete imati mnogo prilike da nešto čujete.
Šta je, prema tvom dosadašnjem iskustvu, najlepši a šta najteži deo rada na televiziji?
Kao i u svakom poslu, i ovde postoje dve strane medalje i ne možete reći da je sve sjajno, ali ni da je sve loše. Ono što je najbolji deo je to što se učite kreativnom radu, upoznajete mnogo ljudi, učite se timskom duhu i saradnji, i tome da za sve postoji rešenje. Loše strane nisu tako lako vidljive. Možda bi to bio pomenuti manjak vremena da se neke stvari obave, moramo brzo raditi i razmišljati. No, moguće je i to, ako smo snalažljivi, pretvoriti u svoju korist, ako naučimo da jasno i koncizno izlažemo svoje ideje.
Koji su tvoji dalji planovi?
Jedna jevrejska poslovica kaže: „Ako želiš da nasmeješ Boga, a ti samo počni rečenicu sa ja planiram”. Tako da, nemam neke konkretne planove za budućnost, u smislu da mogu da kažem da je sebe vidim na tačno određenom mestu i sa tačno određenom profesijom. Naravno da bih volela da nastavim da se bavim televizijskim i voditeljskim radom, to je nešto što me zaista ispunjava, ali sa druge strane, pravo je moje izvorna profesija i moja ljubav, u njemu spajam i svoje retoričke i kreativne sposobnosti. Ekonomsko pravo, koji ja pohađam na fakultetu, pruža mi lepezu mogućnosti, pa se ipak nadam poslu uspešnog i zadovoljnog advokata.
Na kraju, možeš li mi iz pozicije gledaoca, a ne jednog od vodećih zaposlenih na SNTV, reći zbog čega bi valjalo pratiti ovu televiziju?
SNTV okrenuta je učenju, nauci, dokumentarnom programu, trudimo se da svojim sadržajem pokrijemo i sportske teme, istoriju. Takođe, mi se trudimo da naš sadržaj bude što dostupniji javnosti, pa smo prisutni i na društvenim mrežama. Ono što nas naročito izdvaja i zbog čega bih vam preporučila da pratite našu televiziju jesu otkrića koja ne biste lako mogli da nađete preko drugih izvora. Najdivnije je to što mi na svetlost dana iznosimo predivne i nepravedno zaboravljene priče, poput one koju smo postavili na Fejsbuku, u okviru kratkih dokumentarnih videa, gde se govori o Grku Marinusu (Marinos Ritsoudis), kapetanu broda „Temistokle” koji je pripadao grčkoj ratnoj mornarici. On tokom bombardovanja 1999. godine nije hteo da torpeduje Srbiju, rekavši da je to bratski pravoslavni narod, zbog čega je čak završio na sudu. Nakon priče o njemu, odlikovan je Ordenom Svetog Konstantina. Zbog takvih priča i ljudi vredi pratiti naš sadržaj.
